Slobodna Jugoslavija

[Vihor]

Pozdrav drugovi i drugarice!

Ova kniga Jovana Radovanovića govori o partizanima Zapadne Srbije
i Šumadije, o borcima koj su u Hitlrovoj porobljenoj Evropi stvorili
prvu slobodnu teritoriju, našu slavnu UŽIČKU REPUBLIKU....

Ova knjiga govori o svim važnijim događajima u ovom kraju zemlje
a naročito u Užicu i okolini u periodu od početka ustanka 1941. pa sve
do kraja iste godine.

Knjiga govori i o susretu Tita i D.M. , o Kadinjači, «Agrarnoj reformi»,
«Užičkoj vladi»....

Vredi pročitati...

Drugarski pozdrav.

[Vihor]

Jovan Radovanović

67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE
(treće dopunjeno i prošireno izdanje)


*VESTI* TITOVO UŽICE 1983. *ČAČANSKI GLAS* ČAČAK 1983.

[Vihor]

PREDGOVOR

Nema gotovo nijednog značajnijeg događaja vezanog za 1941. godinu u zapadnoj Srbiji, u Užičkoj republici, o kome ova knjiga ne pruža svoje svedočenje. Najveća njena vrednost je u jednostavnosti kazivanja odogađajima i borcima, o ljudima koji su na svojim plećima nosili teret ustanka, pobeđivai u okršajima i padali.

Višestruki je značaj slobodne teritorije u zapdnoj Srbiji 1941. godine.Kao što je poznato, to je bila prva i jedina slobodna teritorija 1941. godine u porobljenoj Evropi. Naše političko rukovodstvo, naša KPJ, stvaralo je narodnu vojsku, izgrađivalo novu narodnu vlast, sprovodilo velike vojne i političke akcije, razrađivalo planove za ustanak u čitavoj Jugoslaviji. Govoreći o toj našoj oslobođenoj teritoriji drugTito je 8.maja 1971. u godine na mitingu u Užicu istakao i ovo:

«... Mi smo to tada nazvali Užičkom republikom, i to je bilo pravilno. To je bila jedina tvrđava u Hitlerovoj okupiranoj Evropi – Užička tvrđava revolucionarnog proleterijata i slobodarskog naroda. Bili su to zaista herojski i sudbonosni dani, čiju veličinu još ni danas ne možemo potpuno sagledati...

Ovde je Hitler doživeo prve poraze kakvima se nije nadao...»

Sadašnje i buduće generacije, mladi posebno, naći će u ovoj knjizi štivo ispreplitano ljudima i događajima u jednom vremenu, koje je za naše narode i našu zemlju bilo jedno od najburnijih, kada smo, s kom.partijom i drugom Titom na čelu, poveli težak i dug boj, kročili u revoluciju za slobodu naroda i za stvaranje novog socijalističkog društva. Mlade generacije, čitajući ovu knjigu, saznaće mnoge činjenice i pojedinosti o životnom putu više istaknutih ljudi, revolucionara, pre svega, upoznaće likove velikana Užičke republike, kakvi su bili: Milinko Kušić, Dušan Jerković, Stevo Čolović, Ratko Mitrović, Željo Đurić; kako su pred klasnim neprijateljem i skrhani silom okupatorskom umirali takvi borci kao: Ljubo Mićić, Simo Saraga, Aco Vučković, Dušan Višić, Slobodan Sekulić, Rade Azanjac, Ratko Mitrović, Bato Janković, Rade Prelić i mnogi drugi drugovi i drugarice, obični borci revolucije.

Kroz knjigu, u svakom njenom poglavlju, defiluju ljudi, borci, koji na bilo koji način učestvuju u doprinosu svenarodnoj borbi: bilo da se bore protiv okupatora ili izdajnika, rade u organima narodne vlasti, skuplaju hranu ili odeću za ratnike, bdiju u bolnicama, neumorno odlaze na skupove da živom rečju i primerom deluju na omasovljavanje redova partizanskih boraca, da čuvaju jedinstvo naroda, pripremaju ili štampaju partizansku štampu, prenose ranjenike, kuju partizansko oružije, daju priloge za front, na prelima spremaju toplu odeću za ratnike. Zato će ovo, teće izdanje knjige «67 dana Užičke republik», uveren sam, probuditi veliku pažnju i interesovanje čitalaca.

Ovu knigu – kao svedočanstvo o burnom vremenu i ljudima borcima, o čitavom narodu koji se odista požrtvovao i hrabro borio, koji je dao sve što je mogao dati za jedno novo, bolje i pravednije, bogatije progresivne društvo, kakvo predstavlja naša socijalistička samoupravna Jugoslavija – srdačno preporučujem čitaocima koji vole knjigu i koje minula pregnuća naroda, njegovih najboljih sinova i kćeri, nadahnjuju na nova stvaralaštva i obaveze.
Nikola LJUBIČIĆ

[Vihor]

SRBIJA U PLAMENU

Srbija je s razočarenjem i tugom doživela okupaciju i komadanje Jugoslavije u aprilskom ratu 1941. Osećaj srama obuzimamo je i obične ljude, seljake, radnike, žene, ali i intelektualce, omladinu – što je okupator porobio zemlju gotovo bez pravog oružanog otpora i zbog izdaje velikog dela vladajućih slojeva.

Ali, Komunistička partija bila je jedina snaga koja je otvarala vidik boljeg sutra, trasirala put oslobođenja i novog društva. Ona je pripremala narodne mase za borbu, za pravedniji društveni poredak, za puna prava i slobode. U uslovima okupacije taj put do slobode Partija je osvetljavala još vidljivije i svetlije. Partija je poručivala – ne predavati se okupatoru, ne raditi za njega, već skupljati i sakrivati oružije – za borbu, obučavati omladinu u dtuge buduće borce da rukuju oružijem, okupljati mase da budu pripravne za borbu.

Kada su nemački fašistički osvajači 22. juna te godine napali na Sovjetski Savez, u Jugoslaviji su već bile privođenje kraju pripreme za ustanak protiv okupatora. Ulazak Sovjetskog Saveza u rat protiv fašističke Nemačke za narode i narodnosti Jugoslavije značio je sigurnu garanciju – pobedu nad fašizmom. Već tog dana Politbiro KPJ izdao je proglas radničkoj klasi i narodima Jugoslavije, pozivajući ih da svim sredstvima pomognu pravednu brbu Sovj. Saveza, jer je to i njihova borba za slobodu.

Tri dana kasnije, 27. juna, obrazovan je Glavni štab NOP odreda Jugoslavije. Na njegovo čelo došao je generalni sekretar KPJ – J.B. Tito.

Četvrtog jula 1941. Politbiro kom. partije izdao je proglas narodima i narodnostima Jugoslavije i pozvao ih u oružanu borbu – da svoju zemlju pretvore u opsednutu tvrđavu za fašističke osvajače.

To je bio veliki, odista veliki, prelomni trenutak u bitisanju naroda i narodnosti Jugoslavije. Pozvati narod u boj, u oružanu borbu protiv veoma jakog i bukvalno do zuba naoružanog fašističkog porobljivača pred čijom je silom bila poklela cela Evropa, to je bio gigantski zov hrabrosti KPJ i njenog najodgovornijeg predvodnika – J.B. Tito.

U tom teškom i preteškom vremenu, zov Partije prohujao je porobljenom, ali nepokorenom Jugoslavijom.

Samo tri dana posle poziva na oružani ustanak, 7. jula 1941. planula je prva ustanička puška u slobodarskoj Srbiji. Prve hitce na neprijatelja ispalio je legendarni Žikica Jovanović Španac, član KPJ – u Beloj Crkvi, nedaleko od Krupnja. Toga dana održavao se tradicionalni ivandanjski vašar u Beloj Crkvi. Grupa partizana Rađevsko – azbukovačke čete došli su na vašar i obavestili narod da partizani Valjevskog odreda zakazuju zbor u u pet časova popodne.

Neki tadašnji opštinski činovnici, koji su već služili okupatora, pokušali su da onemoguće održavanje zbora. Većina žena i dece otišli su, ali je ostalo dosta muškaraca, njih 300 – 400. Partizani su došli na zbor. Prvo je govorio Miša Pantić, onda učitelj Čeda Milosavljević i na kraju – Ž.J. Španac. Svi su oni kazali narodu da KPJ poziva narod u boj za slobodu, da su već obrazovani mnogi partizanski odredi i čete, da će ti novi borci, partizani, tući okupatore i njihove sluge na svakom koraku, i da će, kad oteraju okupatora iz zemlje, zajedno sa narodom stvoriti novu državu.

Partizani su posle zbora napustili selo. Narod je ostao. Ali, uskoro su došla dvojica žandarma i počela psovati ljude što se ne razilaze, kao i one «što su držali govore» i pozivali narod da se sprema i tuče Nemce. Vladan Bojanić u trku je stigao Žikicu i drugovi su se odmah vratili među narod – da ga zaštite. Dok su partizani pristizali, neko je obavestio žandarme da je Žikica, koji je dolazio na čelu male kolone partizana, danas govorio na zboru.

-Stoj- povikao je žandarm na njega. – Ruke uvis!...

I opali pušku iznad glava partizana.

Žikica hitro kleknu, nanišani iz svog velikog pištolja «štajera», opali nekoliko metaka i smrtno pogodi obojicu žandarma.

Tako se 7. jula oglasila prva ustanička puška u Beloj Crkvi.

Toga dana Srbija je ovde jezikom oružija izgovorila pravu i veliku reč – SLOBODA!

Pravu reč – oružijem, protiv okupatora koji je silom oružja porobio našu zemlju, ali je nije pokorio.

Ovaj pucanj je zapalio plamen ustaničke i slobodarske borbe.

Pre toga, na poziv Partije, 1. jula, kod sela Trešnjevica blizu Aranđelovca OK KPJ formirao je Prvi šumadijski partizanski odred. Naredne noći, Sreski komitet KPJ za Kosmaj doneo je odluku o formiranju Posavsko-kosmajskog odreda. 3. jula u Smederevskoj palanci OK KPJ za Pomoravlje formirao je štab 2. šumadijskog odreda, 4. jula u Beogradu obrazovan je Glavni štab partizanskih odreda Srbije, 7. jula u Užicu, na sastanku OK KPJ, odlučeno da se formira Užički partizanski odred, 12. jula OK KPJ za Čačak, na planini Jelici, formirao je Čačanski partizanski odred, a OK KPJ za Kragujevac –u Petrovoj vodenici u Grošnici obrazovao je Kragujevački odred. U Beocima (kod Raške), doneta je odluka o formiranju Kopaoničkog odreda, a 15. jula, na Bubanji (kod Bogatića), OK KPJ za Šabac obrazovao je Mačvanski partizanski odred.

Desetog jula, usred Kragujevca, dvojica mladih komunista, po zadatku Partije, Miodrag Filipović Fića i Mića Jovanović Korčagin, spalili su nemačku ratnu kartu, na kojoj su osvajači pokazivali dokle su svakog dana prodirali u Sovjetski Savez.

Sredinom jula, grupa partizana a Čačanskog odreda spalila je vojni senjak koji se nalazio u krugu nemačke kasarne.

Šesnaestog jula grupa ilegalaca, članova Partije i SKOJ-a, spalila je nemačke garaže u Grobljanskoj ulici u Beogradu.

U noći između 17. i 18. jula grupa rudata, članova Partije, minirala je žičaru za prevpz rude između Starog Trga i Zvečana kod Kosovske (sada Titove) Mitrovice.

U noći između 18. i 19. jula, grupa diverzanata iz Jagodine (sada Svetozarevo), članova Partije i simpatizera, razoružala je stražara kod hangara na aerodrumu blizu Jagodine i zapalila 5 nemačkih aviona i više kamiona.

Drugog avgusta, omladinac Aleksandar Vojinović, po zadatku Partije, ubacio je bombu u veliku salu hotela «Park» u Nišu i tom prilikom ubio i ranio više nemačkih oficira.

Počela je borba bespoštedna, borba za slobodu.

[Vihor]

BUDI SE UŽIČKI KRAJ

Užice, gradić među brdima zapadne Srbije, našao se u nazavidnom položaju posle aprilskog rata 1941. U «Užičkoj nahiji», kako se okolina grada ranije nazivala, i u susednim mestima obrala su se tri okupatora: u Užicu, Požegi, Čačku, Valjevu, bili su Nemci; u Višegradu – ustaše, a u Belom brdu i Novoj Varoši – Talijani.

Ali Užičani se nisu dali pokoriti. U danima kratkotrajnog rata mnogo građana, naročito omladine, radnika i đaka, javilo se u dobrovoljce, primilo vojničko odelo i oružije i stavilo se pod komandu rodoljubivih rezervnih oficira. Borba za grad trajala je osam i po časova. Još na Sarića osoju otišao je u vazduh nemački tenk. Sa Dovarja je grmela protivtenkovska baterija do poslednje granate. U gradu je, pored drugih, poginuo i jedan oficir nemačke tenkovske kolone koja je od Valjeva nadirala ka Užicu – ubio ga je stražar ispred komade Vojnog okruga. Dragomir Nikolić Šiparac, mašinovođa užičke ložionice, pored hotela «Zlatibor» oborio je nekoliko nemačkih vojnika sa motorcikla. Braneći Užice poginulo je 118 boraca i građana.

U knjizi «Tenkovi na Balkanu» Nemci su celo jedno poglavlje posvetili borbi za Užice.

Tako se Užice borilo. A tako je i nastavilo da se bori.

Još aprilskih dana i mlado i staro sklanjalo je puške, municiju, bombe. Mislilo se: oružije će biti potrebno! I skrivali su ga. Tako je bilo u Užicu, Krčagovu, Sevojnu, Gorjanima, u Čjetini, Požegi, Gorbilju, Arilju,Ivanici, Čačku, Milanovcu... Svuda. Savu Pantoviću, bravarskom radniku, ljudi su svakodnevno, u tašnama, torbama ili pod kaputima, donosli pištolje, puškomitraljeze – sve rasklopljeno. Savo je to popravljao i slao na sigurno mesto, skrivao u Gluivaćima i drugde. Manja skloništa su bila u Sevojnu, Krčagovu, Gorobilju i Godoviku, Prijanovićima i Bakaonici, u Radobuđi, Virovu, Dreženiku, Bajinoj Bašti i u drugim mestima.

Partijske organizacije u užičkom kraju, za ondašnje prilike, mada nisu bile naročito brojne, bile su jake i uticajne, naročito na omladinu i radništvo, a takođe i u nekim selima. Pred početak ustanka, pored OK KPJ, u svim srzovima postajali su i sreski komiteti. U samom Užicu radilo je 7 partijskih organizacija... U Arilju su radile dve, a u selima pet organizacija, dok je Požega imala takođe dve organizacije u gradu i 6 seoskih. U moravičkom srezu bile su dve organizacije jedna u Ivanici i druga u Brezovi, u račanskom i zlatiborskom srezu formirana je po jedna organizacija i to u Bajinoj Bašti i Čajetini. U svim srezovima formirani su i sreski komiteti SKOJ-a, a u Užicu i OK. Znatan broj građana bio je pod uticajem Partije.

Partija je pripremala ustanak.OK KPJ u Užicu je 10. juna održao važno savetovanje. U Užice su partijskim poslovima i u vezi s pripremama ustanka dolazili Blagoje Nešković, Branko Krsmanović, Milan Mijalković Čićča i drugi partijski rukovodioci. U gradu i okolini radili su: Željo Đurić, Milinko Kušić, Miladin i Ješo popović, Vitomir Čvorović i drugi. Na sastanku OK KPJ za Užice 7. jula doneta je odluka o formiranju Užičkog NOP odreda «Dimitrije Tucović» i određan štab odreda.

Sa stvaranjem oružanih grupa boraca i kod naroda je jačala želja za otporom. Neprijatelj ga nije mogao više obmanjivati. Borci su ga po svemu obaveštavali, ukazivali na obračun kojin će uskoro nastupiti. Potomci Radovana Dragovića, Dimitrija Tucovića, Duška Popovića, Miloša Markovića, Pera Popovića Age, organizacionog sekretara CK SKOJ-a,i drugih narodnih boraca spremali su se za ustanak.

Na sve strane nicale su grupe partizana, vodovi, čete. U Blagaji, šumi iznad pitomih sela Godovika i Rečica, već krajem jula skupilo se 26 članova Partije, SKOJ-a i simpatizera iz Požege i okoline. Oni su tamo uredili svoj logor; imali su i osvetljenje, radio aparat... Za vreme aprilskih dana preduzimljivi seljaci Gorobilja i Godovika odneli su sa pomoćnog aerodroma kraj Požege agregat i sakrili sa još stotinjak avionskih bombi, pušaka i municije. Tako je 28.jula formirana Požeška partizanska četa koju predvode Veljo Mićić, profesor i rezervni oficir i Aćim Ivanović, član SK KPJ. Ona svakog dana vežba, sprovodi borbenu obuku. Gore opštinske arhive u Godoviku, Gorobilju, Rogama... Tog istog dana, 28. jula, formirane su i Prva užička četa i Druga u selu Buaru, na mestu Jasikovcu. Na malom ostrešku kod Grivske 1. avgusta formira se Ariljska četa, koju predvode Stevo Čolović, trgovački pomoćnik, dugogodišnji polit. zatvorenik, i Milosav Vujović, sudija iz Arilja.

Moravička četa je osnovana 5. avgusta na Klekovici. Mićo Matović, Venijamin Marinković, Ratko Sofijanić, Mate Ujević i drugi komunisti neumorno rade u selima oko Ivanice. U Dragačevu se formira Dragačevska četa, a zatim, 12. avgusta u Vardi, Crnogorska. U četama je sve više radničke, seljačke i đačke omladine. Hrana, odeća i druge potrebe se u narodu već slobodno prikupljaju. U gotovu svakom zaseoku i selu postoji odbor za ove i druge poslove. Često se održavaju zborovi, mitinzi, priredbe i sastanci. U Beloj Crkvi više Ivanjice, u Prilikama, na Katićima, na Gradini, u Piskavicama govore partizanski komandiri i komesari. Govore narodu da dolazi čas borbe za slobodu. U Smiljanskom zakosu pod Čigotom, najvišim vrhom Zlatibora, 9. avgusta je formirana Zlatiborska četa.

Račansku četu, koja je osnovana 3. avgusta na Sokolini kod Besarovine, vodio je Dušan Jerković, učitelj. Sredinom avgusta četa je imala 62 naroužana borca i već je bila popularna u celom srezu. Najpre su planule opštinske arhive, a onda su napadnute žandarmerijske stanice, i one koje nisu predale oružije bile su uništene. U Bajinoj Bašti je u to vreme bio zatvoren jedan komunist. Noću je jedna grupa partizana dva puta pokušala da ga oslobodi, ali je straža davala jak otpor. Partizani su tada odlučili da prepad izvrše danju. Šestorca boraca upala su usred dana u sresku zgradu, obila zatvorska vrata i oslobodila svog druga. Nekoliko dana kasnije, uprkos jakim žandarmerijskim snagama, skupljenih iz celog sreza, deo čete upao je noću u zgradu sreza i uništio celu arhivu.

Okupator nije bio spokojan, i nije čekao skrštenih ruku. I on je napadao, žilavo i lukavo. U Uživu, na Žitnoj pijaci, podignuta su vešala. Planule su prve kuće u Visibabi, Gorjanima. Gazda Božo Krdžić, predsednik opštine u Radobuđi, izdao je narodu «proglas» da ne sme ići u partizane niti ih pomagati jer će mu kuće biti popaljene. Ali narod nije slušao izdjnike. Partizani su se s ovakvim skutonošama okupatorovim brzo obračunavali.

Nemci su na sve mogućne načine nastojali da se dočepaju komunista. Krajskomandant iz Užica, po zlu čuveni «oberst» felkomandant Štokhauzen, dolazio je još sredinom jula u Ivanjicu i dugo konferisao s «donjom čaršijom». Tražio je spiskove komunista. Jedan inžinjer belogardist bio je pristao da odmah sastavi takav spisak. I samo zahvaljujući slučajnosti što se jedan apotekar učesnik na ovoj konferenciji izbrbljao, prepad nije uspeo: nekolicina poznatijih komunista se na vreme sklonila iz Ivanjice.

Kaznene ekspedicije su krstarile užičkim krajem. Ubijale su i pljačkale oko Užica, Požege, po Ivanjici, Arilju, Bajinoj bašti i drugim mestima.

Šta je sve to vredelo kada se užički kraj dizao na ustanak i palio baklju borbe. Pored Nemaca, žandari su bili prvi na udaru narodnih voraca. Ponegde predaju oružije, ali se na drugim mestima brane, beže pod okrilje naredbodavaca. No ne mogu odoleti naletu partizana. Tako su prošli u Guči, Arilju, Bajinoj Bašti i drugim mestima. Moravičani – njih šestorica s puškama, a ostali s batinama koje noću izgledaju kao puške – osvajaju žandarmerijsku stanicu u Devićima. Plen: 12 pušaka, 2 pištolja i sanduk municije. Nešto kasnije partizanijma pada u ruke naređenje nemačke komade u Požegi žandarmerijskoj stanici na Javoru:

«Povucite se u Ivnjicu! Oružije ne sme pasti u ruke partizanima..»

Moravička četa usiljenim maršem stiže na Kušiće da preduhitri žandarme. U jednoj šumici na putu Javor – Ivanjica postavlja im zasedu. Posle kratkotrajnog puškaranja žandari se predaju i partizani dolaze do još jednog puškomitraljeza, do 20 pušaka, 14 bombi, 2 sanduka municije i radio – aparata.

Požeška četa pokušava da ruši tunel u Rasnoj. Požežane ne zaustavlja ni to što su Nemci već sutradan ubili Miloša Mladenovića, vodeničara iz Rasne, člana Partije, koji je pomagao ovoj akciji, i mladića Momčila Milića. Tako, iako još nevešti, iako teško barataju štapinom, kapislama i eksplozivom, ruše prugu, a zajedno s Dragačevcima napadaju žandarmerijsku stanicu u Ovčaru. Tu je došlo do žilave borbe, jer je posada bila jaka. I tek kada se odvažni partizan Obren Radović vešto privukao do zgrade i kroz prozor ubacio bombu – nastala je panika i žandari su se predali. Most u Ovčaru raznele su dve avionske bombe, koje su Grebići prebacili čak iz (Ljubićke) Baluge.

Na sve strane je grmelo. Ni nemačka vojna sila, ni vešala u Užicu, Zlakusi, Požegi i Visibabi, ni paljevina kuća, ni ubistva ljudi nisu mogli zaustaviti valove borbe. Narod je bio istrajan, ljudi prkosni. «Božidar Mićić je kroz nekoliko dana govorio na grobu svog sina. Tuse zakleo da će ponovo doći na njegov grob, kad dođu slobodni dani, da tu sa drugovima zapeva...»

Užički kraj je pošao u borbu za slobodu.

[Vihor]

PROPAO PREPAD

Rad komunista u Užicu i okolini u prvim danima okupacije nije ostao nezapažen. Nemci, udruženi s policijom i žandarmima, motrili su na svaki pokret u gradu. I kada je došao dan nemačkog napada na Sovjetski Savez, 22.juna, to je bio znak da se protiv komunista preduzme nešto ozboljnije. Toga dana u Užicu, kao, uostalom, i u drugim gradovima, dogodilo se nešto neobično. Nemci su skupili sve gradske policajce i žandare u žandarmerijsku kasarnu usred grada, kod sreskog suda. Jasno je bilo da se nešto sprema. A šta – to se nije znalo. U gradu je još ranije bio zaveden strog policijski čas: od 7 časova uveče do 5 časova izjutra. Uz to je Užice bilo ostavljeno bez svetla. Noću je bilo potpuno mračno. U kasarni se najzad saznalo da policajci i žadari treba Nemcima da budu vodiči.

Partijska organizacija je dobila obaveštenje da policija ima brižlivo sačinjen spisak komunista, s oko 40 imena. Čak se znalo da je bio napravljen pedantno,po azbučnom redu. Žandari su manje – više verno služili okupatoru. Ali šta su oni tih prvih dana okupacije značili za okupatora i njegovu silu?

Među njima se našao i jedan koji je bio pošten i odvažan – žandar Milenko Jokić, rodom iz Ljubanja, sela iznad Užica. Pred rat, kada je bio premešten iz Beograda kao žandarmerijski narednik, nastsanio se u Klisuri, u Hadži-Milentijevoj ulici. Tu je imao svoju kuću. Svega desetak metara dalje stanovao je i Vukola Dabić, član OK KPJ za Užice. Kao susedi oni su se upoznali i brzo sprijateljili. Jedan drugom su i u kuću odlazili. I Milenkova žena kod Cvete Dabić. U to vreme se Milenko sprijateljio i s poručnikom Slobodanom Sekulićem.

Za vreme aprilskog rata Sekulić je govorio Jokiću: «Treba se boriti!». A nešto docnije, u maju 1941, Vukola, a zatim i Slobodan savetovali su ga da se vrati u žandarmerijsku službu. Jokić je donekle znao nemački, pa su ga odmah primili. Istina, kao i ostali žandari, prvih dana je bio bez oružija.

Onoga dana kada su svi žandari i policajci bili stavljeni pod nemačku stražu i kasarnu, Milenko je kroz zatvorena vrata jedne kancelarije čuo razgovor Nemaca:

-Noćas od ponoći do 4 časa izjutra – hapšenje komunista...

Odmah je odlučio da to javi Vukoli ili kome drugom. Jer čim je Milenko stupio u žandarmerijsku službu, poručnik Sekulić ga je bio zamolio:

-Javi mi čim saznaš nešto novo...

I sada se Jokić požalio žandarima:

-Ostala mi je žena na porađaju. Nikoga nemam kod kuće. Ni susetke joj ne smeju uveče biti pri ruci zbog policijskog časa. Bojese da ne izgube život. A ja sam sa vama zatvoran ovde kao osuđanik. Pomognite mi, ljudi, da odem do kuće...

Ljudi kao ljudi. Nekolicina njih su pokazali razumevanje za ovaj toliko važni događaj u životu svakog čoveka. Pristali su da mu pomognu. Začas su prikupili nekoliko pojaseve, koje obično nose ljudi u godinama, i navezali jedan na drugi. I Milenko Jokić se uhvatio za jedan kraj tako napravljenog užeta, iskočio kroz prozor i počeo polako da se spušta sa sprata žandarmerijske staice. Da su, kojim slučajem, građani Užica tada, jer bilo je to usred grada, pogledali u kasarnske prozore, mogli bi videti neobičnu sliku: žandar se, viseći na kraju užeta, spušto na ulicu. Gore na prozoru, nekoliko drugih žandara držali su kraj navezanih pojaseva.

Čim se dohvatio zemlje, Jokić je pusto pojas i pogledao oko sebe. Kada se uverio da nema nikoga, žurno je pošao u grad. Samo da što pre stigne i da javi Vukoli na vreme. A posle, Vukola će to sam urediti. I kao po dogovoru, ubrzo je sreo baš Vukolu. I ispričao mu da se sprema hapšenje i sve što je saznao. Onda se vratio prema kasarni.

Bilo nu je laknulo. Ali odjednom je pomislio nešto što mu pre toga nije palo na um. Počelo ga je kopkati šta će učiniti žandari koji su ostali u stanici.

A Vukola se našao u nevolji. Sam je, a treba obavestiti tolike ljude. Do policijskog časa nije mnogo ostalo i on je pohitao u grad. U blizini svoje kuće sreo je Voja Bojovića i odmah mu rekao:

-Trkom obaveštavaj drugove da se sprema hapšenje! Neka se sklanjaju što pre...

Vojo je imao sreće. Posle nekoliko minuta sreo je drugove Pera Šeguljeva, Voja Jokića i Nikolu Marčetića, koji su se vraćali kući. U prolazu im reče da odmah obaveste drugove po gradu da Nemci spremaju veliko hapšenje komunista.

Kroz Užice je nastala užurbana, ali ipak neprimetna trka skojevaca i članova Partije. Trebalo je pre 7 čaova stići pod Grad, u Košticu, na Terazije, na Carinu, Poru, u Krčagovo... I svima javiti. Ovi mladi ljudi, komunisti, skojevci i simpatizeri, kao da su imali krila. Stigli su svugde. I samo u jednim drugima u prolazu govorili:

-Biće hapšenje!

Vesti su tako došle do Želja Đurića, Krcuna Penezića, Vita Pantovića... Za nameru okupatora je tog istog dana Partija saznala i drugim kanalima. Javljeno je gotovo svima. Samo su dvojica sa spiska ostali neobavešteni: Dragi Veselinović Singer i Drago Martinović. Njih dvojicu su te noći uhvatile nemačke patrole i posle nekoliko dana ih streljale. Uhapšena je i Cveta Dabić, radnica i član OK KPJ, koja je uspela da se spase iz bolnice.

Jedna od članova OK, Vitomir Čvorović, nije bio na spisku za hapšenje. Pred sam rat on je u svojoj kući doživeo policijski pretres koji je ispao pomalo satiričan. Došao policijski pisar Ljubojević s jednim policajcem u Čvorovića kuću. Čvorović se poznavao s pisarom i počeo je da se smeje kad ih je ugleda.

-Što se smeješ? – upitao je pisar.

-Smešno mi je što sam doživeo da i mene pretresa policija – odvratio je Čvorović.

Za vreme pretresa policajac je našao brošuru o poseti američkih novinara SSSR.

-Ovo treba uzeti – rekao je. – Čija je ovo knjiga? – upisao je pisar Čvorovića.

-Petkova!

-Dabome! Netreba to uzeti – objašnjavao je pisar policajcu. – Petak je pometniji od svih nas. Ne bi on to držao kod sebe da je smljivo...

I tako je Čvorović, izgleda, ispao iz evidencije iz policije. Sad, kad je predstojalo hapšenje, u njegvu kuću su se sakrili Željo Đurić i Milan Mijalković Čiča.

Tako je partijska organizacija spasena. Izbegla je ovu klopku. Istina, mnogi istaknuti komunisti su već živeli ilegalno, ali im je i ovaj simpatizer, žandar Jokić, pored obaveštenja s druge strane, učinio veliku uslugu. Da je došlo do hapšenja, partijska organizacija je mogla biti osakaćena.

Sada je još brže nastavljen rad na formiranju borbenih jedinica. Nemci to nisu mogli sprečiti. Nije vredelo ni to što je grad svake noći bio zamračivan. Ni represalije! Ljude nije demoralisala ni karta Istočnog fronta – istaknuta pred «Zlatiborom» na kojoj su Nemci crvenim i belim krivuljama pokazivali kako se linija fronta brzo pomera na istok, kroz rusku ravnicu.

Baš tih dana su užički omladinci Ljubomir Janković i Dragan Jovanetić napravili od šperploče veliku petokraku zvezdu, obojili je crvenom bojom i jedne večeri, zamotanu u ponjavu, doneli i prikucali na vrata gimnazije, u kojoj je bio nemački magacin. Na petokraki je bilo ispisano: «Živela KPJ». Nemački stražar je bio u dvorištu gimnazije i ništa nije primetio. Tek sutradan, kad je svanulo, svi su videli petokraku. Tek sutradan, kad je svanulo, svi su videli petokraku.

Užička partijska organizacija se mogla ponositi ovim događajem. Ugled komunista u narodu nije bio ničim okaljan.

[Vihor]

ZAKLETVA NA LOKVI

Većina užičkih komunista je od početka julskih dana živela van grada. Samo neznatan broj je ostao u Užicu. Kasnije su oni koji su otišli iz grada obrazovali svoj logor. Novi borci su imali dobro utočište. OK KPJ za Užice odlučio je da ne ostane dužan policirskom pisaru Ljubojeviću, koji je zajedno s Nemcima pripremao hapešnje užičkih komunista. U noći 9. avgusta grupa odvažnih partizana napali su Ljubojevićev stan bombama. Međutim, akcija nije uspela, jer se bomba odbila od kapaka prozora i ranila Sovrovića, koga su Nemci tada uhvatili. Ali je taj poduhvat imao veliko moralno dejstvo.

U to vreme u Užicu je, po upustvima partijskog rukovodstva, organizovan sanitetski stečaj. Za prostorije, nastavni materijal, za budućnost i celu organizaciju rada brinula se Dobrila Petronijević. Po gradu se u to vreme stvaraju manje diverzantske grupe. One su izvodile sitne akcije – kidale telegrafske i telefonske linije, stavljale pesak i tucano staklo u osovine železničkih vagona i na drugi način uznemiravale okupatora. Partijski aktivisti prikupljaju za borce sanitetski materijal, toplo odelo i rublje. Sve se činilo ilegalno, a ipak uspešno kao da se radilo sasvim slobodno.

Krajem jula, na poziv OK KPJ, iz grada je izašlo još dvadeset i šest drugova, članova partije, SKOJ-a i drugih naprednih ljudi. Na Tatincu iznad Zžica 28. jula je gormirana četa «Radoje Marić», a istog dana na Jasikovcu četa «Miloš Marković». Četa «Radoje Marić» položila je zakletvu na Lokvi, kod sela Dubokog.

Tog jutra je logor u Lokvi bio naročito ukrašen. Na travnoj ledini ispred logora postavljena su dva ćilima i mali sto, napravljen od običnih dasaka.

-Zbor, drugovi! – komandovao je Vito Pantović.

Svi borci – bilo ih je 32 – postrojili su se. Pred strojem su stajala i dvojica drugova koji nisu bili u logoru. Jednog od njih Milana Mijalkovića Čiču, instruktora PK KPJ za Srbiju, mnogi nisu poznavali. A drugoga, Vukolu Dabića, svi su dobro znali. Pantović je raportirao. Čiča je, primajući raport, pozdravio partizane i rekao im:

-Od danas vi sačinjavate četu «Radoje Marić» Užičkog NOP odreda!...

Zatim je reč uzeo Vukola. On je govorio da se ustanak širi i da će ovih dana na teritoriji oko Užica biti osnovano još nekoliko četa. Na kraju je pročitao naredbu o formiranju čete. Za komandira je bio postavljen Vito Pantović, za komesara Aleksa Dejović, metalski radnik fabrike oružja, za zamenika komesara Vladan Rosić.

Posle ove svečanosti četa je dobila kratak odmor. Za to vreme izdvojili su se Čiča, Vukola i članovi komande čete. Mada su se borci zabavljali bacanjem kamena s ramena, ipak su nagađali šta će im biti saopšteno.

-Pročitaće nam imenavodnika i desetara... – govorili su jedni.

-Neće biti. Sigurno je nešto krupnije... – upadali su drugi.

U nagađanju i nadmetanju vreme je prolazilo.

Uskoro se Pantović izdvojio i opek komandovao zbor. Četa se postrojila i poravnala. Iznenadila ih je komanda:

-Pozdrav nadesno!... Četa «Radoje Marić» Užičkog NOP odreda spremna je da položi zakletvu – raportirao je komandir.

Vukola je i sada izvršio smotru.

Posle smotre komandir je saopštio četi da će ona danas položiti zakletvu kojom će se obavezati da neće ispuštati oružje iz ruku i prekidati borbu dok narodi Jugoslavije ne izvojuju slobodu.

I on je čitao reč po reč zakletve.Četa je za njim ponavljala. Odzvanjale su šume i brda. Oči boraca su blistale. Na kraju su Čiča i Vukola stiskom ruke čestitali svakom borcu ovaj svečani čin. I borci jedan drugome...

[Vihor]

PETNAEST PROTIV JEDNOG

Užička četa «Radoje Marić» avgusta 1941. logorovala je na Draženičkoj gradini, na tešića ravni. Seljaci iz okoline znali su za nju i njene borce. Znali su to i mnogi Užičani. Partizani se nisu krili od naroda. Dolazili su među ljude u sela. U zlakusi je više od 60 seljaka prisustvovalo slupu na kojem se govorilo o ustanku. U logoru je održana velika priredba i zbor kod Zove. Bilo je mnoštvo meštana. Govorili su Slobodan Sekulić, komandir čete i Vukola Dabić, član OK KPJ. Sekulić, aktivni oficir, ulivao je ljudima poverenje u borbu. Tada se u četu upisalo petnaestak mladića. Vukolu su ljudi poznavali i cenili, pažljivo ga slušali. Dečak Dušan Tešić iz Zlakuse sedeo je za vreme zbora u krilu svog učitelja sada partizana Pera Radovanovića. Četa se omasovljavala i jačala.

S Užicem je održavana stalna veza. Sve što je bilo potrebno, a moglo se nabaviti, donošeno je u četu. Omladinac Dragan Jovanetić iz Dreženika bio je jedan od kurira koji su često odlazili iz Dreženika u Užice i donosili poruke i druge potrebne stvari. Jednoga dana je partizan Miloš Aleksić rekao Jovanetiću da na svaki način pronađe pisaću mašinu. Sutradan je Jovanetić otišao u Užice i doneo pisaću mašinu. Uz pomoć kurira i raznih kanala, iz Užica je nabavljeno još mnogo potrebnih stvari.

Nemci su u najvećoj tajnosti spremali plan da unište četu «Radoje Marić» - kao najopasniju, možda najjaču žižu ustanka u užičkom kraju. Ozbiljno su se pripremali za napad na Gradinu. Povukli su i veći broj žandara iz ukinutih žandarmerijskih stanica u Užice. Artiljeriju su tražili i dobili iz Valjeva. Dovukli su i oko 100 žandara Albanaca iz Kosovske Mitrovice pod komandom Bajazita Boljetinca,bivšeg oficira.

Velika skupina od oko 500 Nemaca (1. bataljon 724. pešadijskog puka), kosovskih i srpskih žandara opkolila je u zoru 18. avgusta Drežničku Gradinu. U Užicu se saznalo za ovu nameru Nemaca, ali u poslednjem času, kada su ove neprijateljeve snage već bile otišle u poteru za partizanima. Nije bilo nikakvih mogućnosti da se četa obavesti pre nego što neprijatelj stigne u blizinu četnog logora. To čak nije pošlo za rukom ni partijskoj organizaciji. A neprijatelj je našao slugu. Bio je to seljak petokolonaš iz Krvavca. On je rekao tačno gde se četa nalazi. Najpre je svoju prijavu o tome gde se nalaze partizani ponudio policiji, pa upravi Drinske banovine, pa je najposle, kad mu tamo, izgleda, nisu poverovali, otišao pravo Nemcima.

U rano jutro savijao se krug od bajoneta oko čete na Gradini. Krug oko 500 nemaca i žandara protiv 42 partizana. Više od 10 na 1. Na prvom koraku, u prvom većem sukobu, pa tako nepovoljan odnos! Uostalom, tako je bilo i kasnije, u toku čitavog rata. Partija je to očekivala. Partizani su se tome nadali...

I 42 partizana su učinila sve što su mogla. Izvela su pravi pogled.

Nešto ranije četa «Radoje Marić» demolirala je urđaje u železničkoj stanici Uzići. Nemci su, sa žandarima, izvršili zločin i u Uzićima i u Rasnoj. Ubili su vodeničara Miloša Mladenovića u Rasnoj, kuću mu spalili, naterali srodnike da ga mrtvog obese pred opštinskom zgradom u Visibabi. U Uzićima su ubili starca Radisava Ristovića, u Gorjanima železničara Iliju Milosavljevića i obsili ga...

Tek je svitalo kada se obruč sastavio. Žandari su stigli preko Ade, Vrela i Ljubanja kamionima u drežnik. Nemci i druga grupa žandara pošli su od Užica prema Požegi, takođe kamionima. Za Nemce je jedno od osnovnih pravila bilo – napadati u svitanje. Četa «Radoje Marić» nije ništa slutila.U logoru je bilo mirno. Komesar čete Aleksa Dejović je s još jednim partizanom bio otišao u Užice da popravi dva neispravna puškomitraljeza. Komandir Slobodan Sekulić, s Milovanom Popovićem i Acom Vučkovićem, tek što se uputio ka česmi kod zove, udaljenik kojih stotinjak metara od logora, da se umije. Četa se spremala za doručak.

U tom trenutku stražar kod logora primetio je podaleko, na jedoj kosi, čoveka i ženu. Oni su mahali maramicama. Bili su to Milan Mijalković Čiča i Olga Đurović, učiteljica. Čiča je s Olgom sinoć krenuo iz OK u četu da svrši neke partijske poslove. Kada su on i Olga primetili obruč oko logora, hteli su o tome da obaveste četu. Međutim, stražar od svega ništa nije razumeo. Shvatio je samo da se nešto događa. U tom se začula mitraljeska paljba. Čiča i Olga su pripucali, uspeli su da upotrebe ručne bombe, ali su brzo pokošeni neprijateljskim rafalima. Da njih dvoje nisu nabasali na streljački stroj Nemaca i stražara Albanaca, iznenađenje bi bilo potpuno. Ovako se četa prenula i osetila opasnost. Student Mijo Gezović je prvi dojurio da alarmira četu. Vladan Rosić, pomoćnik komesara, odmah je okupio četu, podelio je u dva dela i naredio povlačenje ka oštrom i visokom grebenu Gradine, da bi se zauzeli bolji položaji. Nemci su brzo otkrili logor čete i navalili sa svih strana. Nastao je pravi pakao. Dojurio je i komandir Sekulić. Situacija je iz časa u čas bivala sve teže. Mnogima je čas izgledala bezizlana. Hladnokrvni i snalažljivi komandir Sekulić pribegao je lukavstvu i glasnom komandovao:

-Sve tri čete, juriš na Švabe i žandare!...

U tom trenutku je neprijateljska vatra gotovo sasvim prestala. Mnogi su u redovima napadača zacelo bili zbunjeni: otkud sad tri čete? To je Sekulić iskoristio i brzo izveo manevar. Prvi vod se s velikim naporom, pod borbom, stao penjati uz Gradinu i ubrzo preko grebena, prema selu Drežniku. Drugi je za to vreme odbijao žestoku vatru sa okolnih visova. Kasnije se i on povukao uz Gradinu. Tek oko podne borba se počela stišavati. Tada se četa već probila iz obruča.

Miladin Popović je ceo dan ostao opkoljen u planini i tek se kasnije probio do čete, Tako je bilo i sa još nekoliko boraca.

Međutim, Nemci su u to vreme bili privukli batereiju topova i brzom paljbom počeli da tuku čitav teren Gradine, jer nisu znali za pravi ishod borbe, niti kuda su partizani krenuli posle izvlačenja iz okruženja.

Četa je u ovom iznenadnom okršaju izgubila petoricu boraca, a dvojica su bila rađenja. Da bi se makar na koji način osvetili, pošto četu nisu ni opkolili ni uništili, poterni odrdi su po okolnim selima popalili 14 kuća, pri čemu su izgorela i dvojica ljudi.

Nemci su posle borbe na Gradini, u svom besu izvršaili gnusan zločin – ubili su 23 seljaka. Jedan od najvećih okupatorskih zločinaca u Srbiji, major Kenig, naterao je grupu pružnih radnika da naprave vešala na zlakuškoj rampi, od građe pripremljene za jednu seosku štalu. Tu je obešeno 20 streljanih ljudi iz Zlakuse, Gorjana i Drežnika.

Ova zlokobna vešala stajala su danima. Nemci i njihove sluge dovodili su tamo predsednike opština, kmetove, policijske pisare da im pokažu, a da oni kažu narodu, kako će proći svi «buntovnici». Naredili su da čitav narod okolnih sela mora videti ta vešala. Zločinac Kenig je tim povodom izdao objavu u kojoj se obaveštava da su ljudi streljani zbog toga što su se ogrešili o nemačku oružanu silu i preti:

«Ko preduzima protiv nemačke vojne sile bilo kakva dela ili takva dela pomaže biće streljan i obešen. Njegova imovina biće spaljena...»

Posle ove borbe četa je preduzela dug marš. Prebacila se u račanski srez, una brezovik kraj Zaglavka. A odmah zatim izvršene su akcije u Vrucima, pa u Jelovoj gori i drugim mestima. Da bi uništili četu, Nemci su dovlačili topove čak iz Užica. Iz sela Graba bombardovali su Jelovu goru. A partizanska četa je išla iz okršaja u okršaj. I baš u vreme najvećih borbi u njene redove pristizali su novi borci. U Biltenu Vrhovnog štaba broj 4. o borbi na Draženičkoj gradini zapisao je i ovo:

«... U borbi su sa neprijateljske strane upoterebljeni i topovi. I u ovoj borbi neprijatelj je pokušao da opkoli partizane i tako ih uništi, ali su se naši partizani junački borili preko 7 sati i zatim uspešno uzmakli. Borba je počela u 5 sati ujutro, a završila se tek u 12 sati, u podne. Neprijatelj je tukao topovskom vatrom prazne položaje partizana još čitavih 5 sati posle njihovog povlačenja. Partizanski odred izvukao se iz okruženja zahvaljujući veštini i snalažljivosti komandira...»

Keningove pretnje, vešala, paljevine – nisu zaplašili partizanske borce. Užički kraj je zahvatio plamen borbe. Svuda je pucala partizanska puška: na Zlatiboru, pod Javorom, u Dragačevu, u Ovčarsko – kablarskoj klisuri, na Crnokosi, u Bajinoj Bašti i Jelovoj gori, na Gradini, u Ivanjici i Arilju, pred Požegom i Užicem... U narodu se rodila nova pesma, slična onoj iz prvog ustanka:

Podgla se Užička nahija
protiv besnih nemačkih dahija...

[Vihor]

NEMCI POTUČENI U GOROBILJU

Sredinom septembra nemački garnizon u Užicu i Požegi bili su potpuno opkoljeni. Okupator se osećao nemoćan, kao da je u mišolovci. Svaki drum, svako selo, svaka zgrada, skoro svaki čovek postao je za njega nepouzdan i sumjiv. Zamenik komandanta 274. nemačkog puka major Kenig, palikuća i ubica iz Zlakuse i Gorjana, obraćajući se svojoj diviziji u Valjevu, 20. septembra 1941. godine, žali se na to teško stanje:

«Banditi su napali na gotovo sve železničke stanice, izuzev Užica i Požege, uzimali novac i vozne karte i razarali telefonske i telegrafske uređaje. U većini opština napali su opštinske uprave, popalili arhive, oduzeli službene pečate, a funkcionerima zabranili svaki dalji rad pod pretnjom smrtne kazne. U srezu Guča postoje još samo tri opštine u kojima se još radi. Područje južno od Požege i Arilja potpuno se nalazi pod rukom komunističkih bandi, koje treba da su jake po više četa...»

Kenig se, zatim, žali da je postalo opasno upućivati i poterna odeljenja za komunistima.

Tog istog dana, po naređenju Keniga, Nemci su preduzeli krupnu operaciju protiv Požeške i Ariljske partizanske čete, ali su bili potučeni žešće nego ikad u užičkom kraju. Od svih špijuna su dobili obaveštenje da se «jedna polučeta» partizana nalazi «u prostoru: Rasna, Rupljevo, Rečice i Gorobilje», pa su uputili četiri poterna odeljenja iz Užica i dva iz Požege, ukupne jačine, opet prema nemačkim izvorima, oko 160 vojnika i oficra.

U to vreme je i štab Užičkog partizanskog odreda bio u Rečicama, a Požeška četa u Godoviku. Nastupanje Nemaca iz Požege brzo je otkriveno, pa su partizanske zasede i osmatrači budno pratili njihovo kretanje i namere. Štab je kuririma odmah o tome obavestio i Požešku i Ariljsku četu. Nemci koji su došli iz Užica spojili su se s delom svojih snaga iz Požega kod sela Rasne, ispod Rupljeva. Druga njihova odeljenja iz Požege uputila su se prema Gorobilju «da pročešljavaju teren».

Nailazak Nemaca brzo se pročuo po selima. Prema ranijem dogovoru, seljaci su najvećom brzinom jurili na zborna mesta, pronalazili skriveno oružje da se pridruže partizanima. «U Rečicama, u Trifunovićima, tog dana se zidala jedna kuća. Glavni majstor na ovom poslu bio je zidar i kamenorezac PETAR LEKOVIĆ. Ovaj čovek je odavno, po selima u ovom kraju, bio poznat kao dobar majstor. Sagradio je mnogo kuća i isklesao još više spomenika. Takvi poslovi su teški. Nešto iz ovog zanata prelazilo je na njega: u poslu je bio siguran, u govoru kratak i promišljen. Njegov sin Boško dojuri na građevinu i donese glas o dolasku Nemaca. Majstor je odložio alat i rekao kako je baš lepo što su Nemci stigli, jer i ovde mogu da polože račun za mnogo šta. Drugovima je kazao da nastave posao, a on za to više nema vremena...»

Nemci su usput gonili seljake da im nose municiju i drugu opremu. Pretresali su sela. U Rečicama, u kući Radojka Tošića, gotovo da su nabasali na štab odreda. Onda su prešli u Godovik. I tamo su «pročešljali» selo. Nigde ništa sumnjivo. U dolini Godovičke reke podelili su se u dve grupe – jedna se vratila prema Rasnoj i otišla u Užice, a druga se uputila prema Gorobilju da se spoji s onima koji su došli iz Požege. Verovatno su pri pretresu Rečica i Godovika stekli uverenje da je vest o partizanskoj «polučeti» lažna.

Ariljska partizanska četa, koja je bila u zasedi na Vroštaku, na drumu pored Morave, brzo je krenula prema Godoviku, u susret Nemcima. Pridružili su joj se i Dragačevci iz Virova, koji su bili u zasedi s druge strane Morave. Samo je deo zasede ostao i dalje na Viroštaku. Sa četom su bili komandir Milosav Vujović i poltički komesar Stevo Čolović, a uskoro im se pridružio i pomoćnik komesara odreda Slobodan Penzić Krcun. Grupa boraca iz sela Vrana i Grdovića, na hitan poziv stigla je u četu. Četa je sišla tako u Gorovik, u dolinu Gorovičke reke. Tamo je čula mitraljeske rafale koje su Nemci ispalili na dvojicu partizanskih kurira Požeške čete.Tu su se susrele Ariljska i Požeška četa. Za nekoliko minuta je dogovoreno da obe krenu prema Nemcima – u Gorobilje, odakle si se čuli rafali.

Nemci su u to vreme pretresli selo, tukli ljude, saslušavali ih i tražili komuniste. Ariljska četa je pristizala. Već odmah po podne je njen streljački stroj sa Maksovića brda zahvatio prostor od Ješića kuća do Zečevića potoka. Nalazeći se isturen u stroju, hrabri borac Stevo Šendeković je prvi ugledao Nemce ispod Babića kuća i opalio prvi metak. Začas su pripucali i drugi. Zelegali su streljački strojevi i otvorili jedan na drugog vatru. Komandir Vujović se kretao duž streljačkog stroja i određivao borcima kako da zauzmu zaklone. Borba se rasplamsavala. Poginula su dvojica boraca: Stevo Šendeković i Matija Baralić, obojica iz Dragačeva. Ubrzo je ranjen i Andrija Kovačević, takođe Dragačevac.Na mesto koje su žestoko tukli nemački mitraljezi došao je i komandir vujović, da ohrabri borce kojima je ovo bilo vatreno krštenje.

I Nemci su imali gubitaka. Njihog oficira, komandira jedinice, koji je komandovao stojeći kod jedne stogulje pasulja, pogodilo je partizansko zrno i on je pao. Pritrčali su vojnici i odvukli ga. Neki su ranjenici bežali iz borbe.

Ali uskoro je, obilazeći streljački stroj, bio teško ranjen komandir Ariljske čete Milosav Vujović. Borci su ga izvukli sa bojišta i, pošto ga je Drago Jovanović previo, smestili su ga u školsku zgradu, u učiteljski stan, u kojem nije bilo nikoga. Vujević je naredio da kraj njega ostave napunjenu pušku s malo municije i da se odmah vrate u borbu. Sada je komandira zamenio Drago Jovanović. Ubrzo su svi borci bili obavešteni da je komandir ranjen i da je naredio da se borba produži, da moraju istrajati.

U toku dalje borbe ranjen je i drugi nemački oficir, zamenik ranjenog komandira. Bio je lakše ranjen, pa kako u blizini nije bilo nemačkih vojnika da ga izvedu iz borbe, uputio se u obližnju šumicu i ispred sebe poterao jednog mladića nosioca municije. U tom trenutku je naišao krupan nepoznat seljak s puškom. Mladić ga je primetio i uplašio se. Doviknuo mu je da on nije Nemac, ali da Nemac ide za njim. Nemački oficir je to čuo i iz pištolja otvorio vatru na seljaka. Leković – jer je to bio on – ostao je miran, potegao je karabin, nanišanio i opalio. Za divno čudo, posle pucnja je nastala eksplozija i – od nemačkog oficira nije ostalo ništa. Eksplozija ga je raznela u parampačad. Hrabri i sraloženi kamenorezac iz Rečica, solunski ratnik Petar Leković pogodio je Švabu u bombu koja mu je visila na opasaču. Bioje to redak pogodak, delo desnice i oka Petra Lekovića junaka za koga će se tek kasnije čuti,a koji je sve svoje sinove poveo u partizane – kao stari Jug – Bogdan svojh devet Jugovića. On će postati legendarni junak revolucije i prvi narodni heroj Jugoslavije.

Odstupajući iz borbe grupa nemačkih vojnika je u jednom seoskom dvorištu našla volovska kola s jarmom, u kola natovarila jesnog mrtvaca i nekoliko teških ranjenika, a onda umesto volova, glave u jaram uvukli vojnici! Tako su do druma, do kamiona, i dovukli ranjenike.

Bežeći iz Gorobilje posle poraza, nekoliko manjih grupa prestravljenih nemačkih vojnika u trku je stiglo u Požegu. I namačka komanda u Užicu bila je alarmirana pa je otud upućena pomoć od tri poterne grupe ukupne jačine 79 vojnika i oficira. Te grupe su krenule istog dana uveče, u 19 časova i 30 minuta. O tome šta se desilo i s ovim grupama govori izveštaj koji je major Kenig uspeo da napiše tek 2. oktobra, it čak u Kragujevcu, gde je već bio pobegao iz Užica:

«... U pomoć snagama 4. čete poslate su iz Užica tri nove poterne grupe. U noćnoj tami i one su dospele pod koncentričnu vatru i po naređenju komandira povukle se u Požegu...»

Mđutim, Nemci koji du se tukli u Gorobilju očekivali su da će partizani napasti Požegu. Zato su i postavili zasedu ispred mosta na Đetinji. Ali štab Užičkog odreda, koji je sve vreme dok su trajale borbe toga dana bio, tako reći, na licu mesta, naredio je Požeškoj četi da prikupi što više ljudstva i da napadne Nemce, u pogodnom trenutku, iza mosta, kada se budu vraćali u Požegu. Četa se, pod komandom komandira Velimira Mićića i političkog komesara Aćima Ivanovića, prebacila preko reke na mestima gde to Nemci nisu očekivali, posela put Požega – Arilje i pod zaštitom mraka čekala neprijatelja. I odista, Nemci su se pred ponoć počeli povlačiti. Požežani su otvorili vatru na njih i na vozila kojima su izvlačili ranjenike. Nemci su se sjurili u kukuruze s druge strane puta. Okršaj je trajao gotovo dva časa. Nemci su se, zahvaljujući mraku, ipak nekako izvukli, ali su poslednji živi jedva stigli u svoj garnizon tek sutradan oko 6 časova: «Okruženi vojnici su speli da se pojedinačno, kao i svi ranjenici, izuzev dvojice probiju do 21.9.41. u 6 sati u Požegu». Kenig takođe navodi u svom izveštaju da su jedinice imale: mrtvih – 3 vojnika, ranjenih – 5 vojnika i 2 oficira, nestalih – 1 oficir i 1 vojnik. A to će reći: 5 mrtvih (4 vojnika i 1 oficira) i 7 ranjenih (2 oficira i 5 vojnika). Za osione Nemce – mnogo. Za partizane i narod – dosta. Koliko da se zna i očima vidi da nemačka vojska nije nepobediva. I da partizani umeju da se bore.

Mnogi seljaci Gorobilja i Godovika, pored boraca Ariljske i Požeške čete, svojim očima videli kako Nemci beže u paničnom strahu isped partizana. To je, u stvari, u očima naroda bila najveća ne samo vojnička nego i moralna pobeda.

[Vihor]

NEMAČKI RAJH OBJAVIO GREBIĆIMA RAT

Grebići! Ne treba ovaj nadimak stavljati pod navodnike. A da li ljude koje tim imenom zovu, da li Grebiće treba predstavljati? Ne treba, svakako. Za njih zna sva zapadna Srbija. Videla ih je Bosna, Dalmacija, Crna Gora, Sandžak. Zna o njima, o njihovim podvizima, o Grebićima iz Druge proleterske brigade – cela Jugoslavija. Pa ipak, da ih predstavimo. To su Ljuboćani, stanovnici Ljubića, Preljine, Brđana i drugih mesta sa leve obale Zapadne Morave bliže Čačku. To su, u širem smislu reči, Čačani, ljudi poznati ne samo po bistrini i vedrini duha nego i snalažljivosti i neustrašljivosti. Grebići ne prezaju od opasnosti, a snaći će se i u najtežim trenucima. Jer su vešti i lukavi. To su potomci Tansaka Rajića, Lazara Mutapa i drugih junaka sa Ljubića.

Eto, oni, Grebići, imali su, da tako kažemo, tu čast da im 10. septembra 1941. onda moćni Treći rajh – objavi rat! Rat, bez šale i preterivanja. Stare Jugoslavije kao države više nije bilo. Ona je po svim međunarodnim propisima potpisala akt kapitulacije. Ali srez ljubićki, čiji su stanovnici Grebići, nije hteo da se pokori – kao, uostalom, ni mnogi drugi krajevi Jugoslavije. Grebići se nisu dali. Svaki grm, svaka kuća, kanal, vrzina, kukuruz – bili su njihov saveznik, a bauk za nemačke okupatore. I svuda su, od Čačka i Ljubića pa do Vujna, Ostre, Ovčara i Pranjana, plamteli plotuni. I šta je mogao učiniti golemi Rajh nego da Grebićima objavi rat!

A to je bilo ovako.

Nemačka komanda u Čačku, posle pretrpljenih gubitaka naročito u Prokopu,u Miokovcima, uputila je Načelstvu sreza ljubićkog «saopštenje».

«Od danas pa do dalje naredbe ceo srez ljubićki u odnosu prema okupatorskim vlastima nalazi se u iznimnom – opsednom stanju, a opštine, ljubićka, milićevačka, brđanska, preljanska i miokovačka – u ratnom stanju...»

To izgleda neverovatno i malo je poznato. Možda je čak jedinstven slučaj u našoj zemlji, ali je sasvim istinit. Uostalom, to je zapisano po sećanju prvoborava Čačanskog partizanskog odreda «Dr Dragiša Mišović».

Bilo je mnogo dodira s Nemcima. Najpre su dovitljivi Grebići, usred bela dana, provezli kroz Čačak, u kolima s volovskom zapregom, avionske bombe u Ovčarskoj klisuri srušili most. Nemačka straža na mostu na Moravi, kod Čačka, pretresla je kola, ali ništa nije otkrila.

Onda su došli okršaji s Nemcima kod Lipničke reke, na Jelici. Mladić Milutin Komandić, koga je čuvao nemački stražar u Preljini, dokopao je budak i razmrskao svom čuvaru glavu. Pucale su puške na sve strane oko Morave. Najzad se zbio i onaj sukob u Milićevcima, na mestu zvanom Prokop, 5. septembra.

Prva i Druga ljubićka četa tek što su stigle iz Srezojevaca u selo Milićevce. Borci su se bili smestili u zabran iznad samog puta i ulogorili radi kraćeg odmora. Na ivici šume bila je isturena dobro prikrivena straža.

Tek što su čete prilegle, dotrčao je stražar i javio komandiru ćete Milenku Nikšiću:

-Čuje se neko zujanje, druže komandire! Sigurno su kamioni...

To je rekao i trkom se vratio na ivicu šume. A otud, putem od Brđana, u daljini se dizala prašina.

Komandir Nikšić je brzo dok su borci ustajali i hitali na put, pravio plan napada. Zemljište je bilo pogodno za prepad. Komandir je do samog puta postavio puškomitraljez. Nišandžija je bio iskusni i hrabri Strajin Lapčević, metalski radnik iz Čačka. Nikšić je naredio da kada prvi kamion priđ sasvim blizu Strajin baci bombu, što će biti znak za sve borce da neprijatelja zaspu vatrom. Krajni cilj je bio: zarobiti neprijatelja, zapleniti oružije i uništiti vozila. Ako neprijatelja bude toliko da se borba ne može prihvatiti, onda na komandirov znak, posle jake vatre, odstupati preko zabrana u kojem su se bili ulogorili.

Sve je bilo brzo gotovo, dobro maskirano, tako da se ništa sumnjivo nije moglo primetiti.

Uskoro se, obavijen prašinom, ukazao kamion pun Nemaca. Kraj puta, za puškomitraljezom, s pripremljenom bombom, ležao je Strajin i čekao. U sebi je odmeravao odstojanje od kamiona. Bio je sasvim miran. Uz njega, s leve srane, kao i uvek, bio se opružio njegov pomoćnok Dovijanić. I nisu dugo čekali. Kada je kamion sasvim prišao, Strajin je hitnuo bombu i ona je pala pred samo vozilo. Eksplozija je borcima izgledala snažnija nego što je stvarno bila. Kamion je stao u iz njega je pokuljao dim. Istog časa planule su puške s obe strane puta. Puškomitraljez je rafalom zasuo kamion u plamenu. Sve se to sručilo na Nemce tako brzo da svi nisu ni iskočili iz kamiona. Unezvereni od iznenađenja istraha, nisu stigli ni da se priberu, a kamoli da se brane. Za nekoliko trenutaka sve je bilo gotovo. Ubijeno je 7 nemačkih vojnioka i jedan podoficir,a ranjena 2 vojnika i tumač. Jedan nemački vojnik uspeo je da se skloni u kukuruz i bez oružja pobegne u selo Brvnik, a onda noću u Milanovac.

Partizani su zaplenili jedan puškonmitraljez, jedan pištolj, devet pušaka i dosta municije. A što je najvažnije – nisu imali nikakvih gubitaka.

Ovaj sukob kod Milićevaca Nemci su primili kao pravi poraz. Šta sve nisu činili radi odmazde! Sutradan su sa dve kompletne čete došli iz Čačka. Kao besni psi, tragali su, jurili, pretresali selo i šumu, i najzad zapalili kuće komandira Nikšića i boraca Aca Savića, Brana Tomića i drugih. Artiljerija je otrvorila vatru na Milićevce i nemilosrdno rušila seoske kuće. A po podne je šest «štuka» naizmenično prosipalo svoj smrtonosni i zapaljivi tovar po Milićevcima.

No sve to nije pomoglo. Nemci nisu mogli umiriti Grebiće. Naposletku su pokušali i s onim naređenjem. Letke su bacali po svoj okolini Čačka. Nemački rajh je zaista objavio Grebićima rat.

Tako su, eto, Grebići, postali «zaraćena strana».

[Vihor]

INŽINJER PETROVIĆ (TITO)
DOLAZI NA OSLOBOĐENU TERITORIJU

Bilo je leto 1941. godine. Po Ssrbiji i Šumadiji plamte su borbe. Usred Beograda goreli su nemački kamion. U Kragujevcu su skojevci spalili veliku nemačku kartu, izloženu na trgu, na kojoj su Nemci obeležavali dokle su prodrli u SSSR. Na sve strane diverzije, borbe...

Vrhovni komandant partizanskih odreda doneo je odluku da iz Beograda, iz ilegalstva, ode na slobodnu teritoriju i neposredno rukovodi borbama koje su poveli narodi Jugoslavije. Sa još tri pratioca – svojom kurirko Dovorjankom Paunović Zdenkom, Veselinskom Malinskom i Jašom Rajterom – Tito se 16. septembra na beogradskoj železničkoj stanici ukrcao u voz i doputovao u Stalać. Čekajući voz za Čačak sreo se s jednim sveštenikom iz Ivanjice, svojim poznanikom.

...Nešto ranije, u Beogradu, u jednoj vili na Dedinju, sedeli su zajedno za ručkom: Tito, Ranković, Ivan Milutinović, Ivo Lola Ribar, Vladislav Ribnikar i njegov poznanik i prijatelj ovaj sveštenik, Dragoljub Milutinović. Ribnikar se ranije upoznao sa sveštenikom i doveo ga pravo Titu. Pop je došao iz Ivanjice u Beograd kod Nedića i Pećanca radi pogodbe o pomoći i snabdevanju njegovog četničkog odreda, u okolini Ivanjice. Za ručkom, u toku razgovora, brzo je dogovoreno da uz popovu pomoć i Tito ode na slobodnu teritoriju. I već tu, posle ručka, ispunjene su legitimacije sa pečatom «Javorskog četničkog odreda» i popovim potpisom za Aleksandra Rankovića, Ivana Milutinovića, Ivu Lolu Ribara i druge. Tito je dobio legitimaciju na ime inžinjera Petrovića, komandira čete Javorskog odreda.

U Užičkoj Požegi su sišli sa voza. Dalje se nije išlo železnicom. A za Valjevo se moglo produžiti ejdino peške, drumom. Tu su se Tito i sveštenik rastali. Pop je otputovao u Ivanjicu, a Tito i njegovi pratioce potražili su prenoćnište. Svratili su u stari oronuli hotel «Tomašević». Tu su se morali upisti u knjige, i to kao dva bračna para. Dobili su za prenoćište jednu sobu za dva kreveta. Tito i kurirke su otišli u sobu, kurirke su legle i jedan krevet, a Tito je čekao Jašu, koji je ostao u kafani da sačeka dolazak nemačke patrole koja je svake večeri kontrolisala hotelske goste. (On je bio poreklom folksdojčer – pripadnik nemačke manjine u Jugoslaviji – i imao je nemačku objavu «ausvajs» za slobodno kretanje.) Zaista, uskoro je došla patrola feldžandarmerije, i raspitivala se o putnicima koji su zanoćili u hotelu. Jaša je pokazao legitimaciju i ispričao patroli da su četvoro putnika u stvari trgovci ugojenom stokom i da su zato došli u ovaj kraj. Onda je sa patrolom seo za sto, upustio se u razgovor i kavaljerski i za sebe i za njih naručivao špricere. Jašina priča o trgovcima i špriceri učinili su svoje, pa je feldžandarmerija odustala od kontrole putnika u sobi. Kasno u noć patrola se pozdravila sa Jašom i napustila kafanu. Jaša je odahnuo, jer je bio uveren da je prošla svaka opasnost za Tita i sve pratioce, pa je i sam otišao u sobu. Ispričao je Titu šta se dogodilo sa patrolom, pa su objica legli u isti krevet.

Čim je Tito zaspao, Jašo se izvukao i legao na pod. Kada se negde pred zoru Tito probudio, ustao je i sišao na pod, a Jaša je naterao da legne u krevet.

Sutradan su Tito i njegovi pratioci jedva našli kočijaša za Kosjerić. Tražio je, istina, dosta novca, jer se, kako je rekao, plašio da ne nastrada u «ono mutno vreme». U putu se razvio živ i zanimljiv razgovor između Tita i kočijaša. Kočijaš se ljutio na sve. Čim bi fijaker naišao na kakvu rupu ili nepravinu, psovao bi komuniste govoreći da su oni za sve krivi. U jednom trenutku se obratio Titu:

-Da nisi i ti, možda, kakav komunista?

-Pa, valjda, komunisti nisu ovako odjeveni? To je sve sirotinja, radnici i seljaci koji se bore za svoj bolji život – odgovorio je Tito uverljivo.

-More, nose oni i cilindre i svakog još đavola – odmahivao je kočijaš nepoverljivo glavom.

Tito se nasmejao i rekao:

-E, to dosad nisam znao...

U Kosjeriću je kočijaš izjavio da dalje ne ide ni za kakve pare. Putnicisu se morali snalaziti. Tražili su ručak, ali su našli samo kajmak i tu oskudno obedovali. Kasnije su naišla obična seoska kola, na koja su natovarili svoj prtljag. I tako su pešačili do sela Ražane. Tu su se odmorili i produžili velikim usponom na Bukove. U Baćevcu su svratili u seosku krčmu punu četnika. Seli su za jedan prazan sto, ali su se oko njih ubrzo počeli okupljati četnici, zapitkujući ih o koječemu. Kada je Titu dosadilo ovo četničko sumnjičenje, upitao je ko je među njima najstariji, pa se s njim izdvojio u stranu. Posle kratkog razgovora Tito je izvadio iz džepa svoju legitimaciju na ime komandira Javorskog četničkog odreda. Na to je četnički starešina otpozdravio i na rastanku čak dao svojicu četnika da prate Tita i njegove saputnike.

Putnici su na partizane prvi put naišli u bukovičkoj šumi. Zapravo, ovde su bili zajedno partizani i četnici. Tito je zahtevao da ih odvedu do štaba Valjevskog odreda. Komandir voda je odredio patrolu. Dok su se spremali Tito je čuo kako je vodnik govorio patroli da su ovi putnici sumnjivi i da ih ako bi pokušali da beže pobiju. Tako je ova neobična kolona otputovala u selo Robaje 18. septembra, u kuću Sekule i Desanke, pa u štab Valjevskog odreda.

A u Robaje, sedište štaba, bio je baš toga dana pozvan i komesar Kolubarske čete Milan Drakulić, zbog protivčetničkog letka, koji su sastavili on, Radivoje Jovanović, Milka Minić, instruktor OK za Valjeva, i još nekoliko drugova. Uveče, tek što je Drakulić bio stigao, u štab je ušao vodnik Aco Jovanović i raportirao Drakulić:

-Druže komesare, doveo sam neke sumnjive ljude!...

Ti «sumnjivi» ljudi su ušli zajedno s vodnikom. Vojnik još nije bio ni izgovorio poslednje reči, a Drakuliću je prišao jedan od putnika, pružio mu ruku i rekao:

-Ja sam sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije.

Zbunjeni Drakulić nije umeo ni da odgovori. Propustio je «sumnjiva» lica u štab, komesaru bataljona Stevu Singeru, a on istrčao u mrak da traži partizana Solarića, koji je dugo bio na robiji. Pomislio je da će bivši robijaš sigurno znati da li je to odista sekretar CK KPJ, koji je i sam nekoliko godia proveo po kazamatima. Solarić je ušao u sobu komesara bataljona i odmah prepoznao druga Tita. Posle je kazao Drakuliću:

-Tačno je: to je Josip Broz, sekretar CK KPJ. Ali to nikome ne smeš reći. To je tajna!...

Tek tada se Drakulić smirio. Otišao je u drugu sobu, u kojoj je spavao Miloš Minić, probudio ga i rekao mu, još uzbuđen, kako je patrola dovela neka, kako su najpre smatrali sumnjiva lica, među kojima se nalazi i sekretar CK KPJ. Minić je odmah skočio iz kreveta, i kada je ušao u sobu u kojoj su sedeli putnici, povikao je još s vrata gledajući u Tita:

-Ah, ti si to «sumnjivo» lice!...

Posle pozdrava, Tito je tražio da ga upoznaju sa situacijom u odredu i okolini Valjeva. A malo kasnije upitao je:

-Ko je izdao onaj letak protiv Draže?

-Ja sam jedan od sastavljača – javio se Drakulić.

-Ne valja onako... Pogriješili ste!...

Tada je Miloš Minić izvadio iz džepa proglas upućen narodu posle oslobođenju Krupnja. Tito ga je polako čitao i prigovorio zbog jednog stava o Draži i četnicima, govoreći da je to oštro i da valja težiti da se što više snaga ujedini u borbi protiv okupatora.

Polako, najpre stidljivo i opreznije, a onda smelije, svi prisutni počeli su pritati druga Tita o situaciji na ratištima, o borbama protiv okupatora u drugim krajevima zemlje. Neko je upitao kakvi su planovi za zimu. Tito se nasmejao i rekao:

-Tek smo počeli, a vi se uplašili zime!...

Razgovaralo se do duboko u noć. Kada se pošlo na spavanje, Tito nikako nije hteo da legne u krevet, jedini u toj prostoriji. Zahtevao je da se i sa njega skine slamarica, pa sa svi spavaju na podu.

Sutradan, 19. septembra, Tito je otputovao s Milošem Minićem u selo Strugarnik, na razgovore s Dražom Mihajilović. A zatim u Stolice. Uz put je sreo i Aleksandra Rankovića, koji je u šumadijskoj nošnji, drugim pravcem došao na slobodnu teritoriju. U Stolice su uskoro stigli i Ivan Milutinović, Ivo Lola Ribar i drugi. Tamo je 26. septembra održano vojno savetovanje. Srednom oktobra drug Tito se s VŠ i CK KPJ smestio u oslobođenom Užicu, koje je postalo prva partizanska metropola.

[Vihor]

UPAD U BOGATIĆ

Prve dane avgusta je tada još mali Mačvanski partizanski odred provodio najviše u selu Bubanji, nedaleko od Bogatića. Ali nije mirovao. Grupe borac stalno su bile u akciji. Odlazile su i u druga mačvanska sela, često uz put razgovarale sa seljacima, svečera održavale konferencije i slale pisma kad god se nije moglo na drugi način stupiti u dodir s ljudima. Jedinica je imala dvadesetak boraca, a njeno rukovodstvo zvalo se štab – jer se, opravdano, računalo da će odred ubzo narasti.

Kada je uskoro trebalo izvršiti dotad najveću akciju – osloboditi veliki broj političkih zatvorenika u Bogatiću i likvidrati žandarmerijsku stanicu – okupili su se svi tadašnji borci odreda. Pre polaska na zadatak u pojedinostima je objašnjeno kako treba izvesti taj pothvat i kakav je njegov značaj. Do sitnice je sve bilo predviđeno, a svaka grupa boraca, svaki pojedinac imao je određeni zadatak.

Za napad na Bogatić izabran je pazarni dan, 7. avdust, kada seljaci dolaze u varošicu da ponešto prodaju ili kupe. Uopšte, kada je u Bogatiću dosta sveta. Bila je to mudra zamisao. Opravdano se računalo da se toga dana može neopaženo sići u varošicu. Akcije tih dana još nisu bile česte, pa je partizanima bilo utoliko lakše da se uključe u jednu od seljačkih kolona koje su se iz mnogih sela kretale, katkad i u neprekidnom nizu, prema Bogatiću.

Kola su išla za kolima. Čas ona koja su vukli volovi, čas, opet, ona u koja su bili upregnuti konji. I uz kola ili na njima, a ponekad i za njima, išli su seljaci i bučno razgovarali. Govorili su o tome kako je rodilo žito, voće, a i o događajima na frontu, o Nemcima i Rusima. Među seljacima je bilo i dosta seljanki. Kao i svakog drugog pazarnog dana.

U toj šarenoj seljačkoj koloni bio je i ceo Mačvanski partizanski odred. No borci se nisu razlikovali od seljaka.Imali su odelo i obuću kao i oni. Kao i oni – nisu bili baš bogzna kako uredno obrijani i očešljani. U sredini kolone kretala su se kola s konjskom zapregom. Bila su dobro natovarena, kao i mnoga druga. Iz njihovih lotri virila je zelena kukoruzovina – kao i na gotovo svim drugim seljačkim kolima. Ali iza kukuruzovine ovih kola, ispod zelene šaše, bile su složene puške svih boraca. Kočijaši, na izgeled obični seljaci, bili su dvojica partizana. Oni su upravljali kolima i, kao ostali, budno ali neprimetno pratili šta se uz put događa. Ispod kola je, među ostalim seljacima, išla grupa partizana. To je bila predhodnica, kako su je nazivali. Predvodio ju je Miko Mitrović Jarac. Iza ovih kola išla je glavnina partizana, takođe pomešana sa seljacima. A pozadi nešto iza njih, začelna patrola. Niko nije imao pušku. Samo su u džepovima i pod odećom nosili po koju bombu, a komandno osoblje i pištolje. Za svaki slučaj, partizani su se kretali u dosta zbijenm pokretu. Ako bi iskrslo nešto nepredviđeno, mogli su se vrlo brzo dokopati oružja i stupiti u borbu. Tako je ceo odred, neopaženo, s ostalim seljacima ušao u Bogatić.

Kola u kojima su bile puške zaustavljena su u gomili drugih zaprega, skoro na sredini pijačnog trga. Svaka je grupa imala svoje određeno mesto od početka napada. Po običaju, seljaci su se raspitivali i za ono što su želeli da kupe, i za ono što im nije bilo potrebno. Neki od njih su prolazili i pored kola na kojima su sedeli «kočijaši». I pitali:

-Mladići šta imate za prodaju?

-Kruške. Samo, već smo ih prodali. Trgovac iz Beograda otišao je da dotera otišao je da dotera sanduke i čekamo da se vrati – odgovorili su »kočijaši« nemarno.

Jedan radoznali seljak pitao je i dalje:

A kakve su? Koje sorte?

-Koje bi bile? Mednici i maslinke!

-Pošto su? – uporno se ovaj raspitivao kao da doista hoće da ih kupi.

-Pet dinara kilo! – odgovorili su spretni mladići.

-Uz, skupo, pobogu, ljudi! Ko ima toliko para! – reče najzad dižući ruke.

-Bogami, skupo, ali u Beograd voće retko dolazi. Ne daju partizani Švabama i špekulantima da vršljaju, pa se naš trgovac nada lepoj zaradi – objašnjavali su nehajano mladići, mirno sedeći na kolima.

I radoznali kupci bi se brzo izgubili u pijačnoj vrevi.

A grupe partizana bile su već odavno na svojim mestima. I grupa meštana iz Bogatića bila je raspoređena kako je dogovoreno – u svaku borbenu grupu po jedan – dvojica. Njeni članovi, kojih je bilo sedam – osam, trebalo je da budu vodiči borbenim grupama. Oni su, kako je bilo predviđeno, imali ovlaš zavrnut desni rukav. Isto je učinio i po jedan partizan iz svake grupe. To je bio ugovoreni znak.

Sve je bilo spremno. Samo se čekao znak za početak prepada.

Oko devet časova trgom se prolomio prodoran glas komandanta odreda Nebojše Jerkovića, glas koji je nadjačao pijačnu vrevu:

-K ooružju – u – u – u, parizani!

»Kočijaši« koji su do maločas prodavali kruške – maslinke skočili su kao opareni. Zbacili su sa kola zelenu kukurozovinu ispod koje je bilo oružje. A borci su se već našli kod kola i svaki od njih je za nekoliko minuta bio naoružan i jurio sa svojom grupom na određeno mesto. Miko Jarac je vodio grupu boraca pravo na žandarmerijsku stanicu. Dragan Simić je žurio s drugom grupom ka pošti, da pokidaju telefonske i telegrafske veze. Treća grupa je odjurila prema zatvoru u kome su se nalazili njihovi drugovi.

Prepad je bio takvo munjevit i iznenadan da žandari nisu uspeli da pruže nikakav otpor. Svi, njih sedamnaestoica, bili su zarobljeni. Zgrada pošte začas je demolirana, a njeni uređaji onesposobljeni za rad. Poreske knjige uskoro su plamntele. Niko od glavnih slugu okupatora, pa ni sreski načelnik, nije uspeo da pobegne.

Mnogobrojnim oružjem zaplanjenim od žandara naoružani su novi borci. Od preko dvadeset zaplenjenih bicikla, već istog dana formirana je biciklistička jedinica. Pijačni dan se pretvorio u miting. Komandant Jerković je pozivao seljake da ničim ne pomažu okupatora i njegove vlasti i da svoje sinove šalju u partizanske jedinice, koje su povele borbu za slobodu.

Toga dana je samo iz Bogatića stupilo u odre oko 50 novih boraca. Jedinica je već u bogatiću brojala više od 90 boraca. Biciklisti su krenuli u okolna sela i javljali narodu što se tog dana zbivalo u Bogatiću. Narod je bio radostan i pozdravljao svoje borce. Uz put su u partizane stupali sve novi i novi borci. Već te večeri u odredu je bilo preko sto ljudi.

[Vihor]

BELA ZASTAVA U KRUPNJU

Prema Titovoj zamisli, u brdima zapadne Srbije trebalo je stvoriti slobodnu teritoriju radi boljeg i lakšeg rukovođenja borbenim dejstvima partizana. Naređenjem Glavnog štaba za Srbiju, koje su krajem avgusta 1941. godine, u Robajskoj šumi kraj Valjeva potpisali Rodoljub Čolaković i Filip Kljajić, Krupanj je izabran kao pogodno mesto za početak stvaranja slobodne teritorije. Zbog toga se i štab Valjevskog partizanskog odreda i dotadašnjeg četničkog odreda popa Vlada Zečevića i poručnika Ratka Martinovića, koji su prekinuli vezu s Dražom Mihajilovićem i zajedno s partizanima poveli borbu protiv Nemaca. Na Mačkovom kamenu je odlučeno da se Krupanj napadne zajedničkim snagama. Dogovoreno je da napad na nemački garnizon počna 1. septembra u 8 časova uveče. Sa severne strane, od sela Litinovića, grad su napale tri čete partizana – svega oko 350 boraca, a sa južne strane su bile raspoređene snage Zečevića i Martinovića, takođe s oko 350 boraca. Međutim, pre toga je Martinovićev i Zečevićev štab napravio krupnu grešku: uputio je u Krupanj, komandi nemačkog garnizona, ultimatum o predaji. Nemci su primili pismo s ultimatumom, a kurira zatvorili. Time je tajnost ove akcije proigrana, a mogućnost iznenađenja propala.

I kada je 1. septembra napad na grad počeo, Nemci su odgovorili jakom mitraljeskom vatrom i minobavačima, a okolinu su pretražili snopovima reflektora. Kako je pritisak napadača bio jak i sa južne i sa severne strane grada, Nemci su se rano izjutra povukli i zabarikadirali u zgradama bolnice i topionice antimona, koje su bile izvan Krupnja.

Zbog novonastale situacije štabovi su se okupili na savetovanje. Odlučeno je da se zgrade bolnice i topionice, koje su bile sagrađene od jakog i tvrdog materijala, drže pod stalnom vatrom, a da se deo snaga izvuče, da se sa njima blokiraju prilazi Krupnju i spreči eventualni pridolazak jedinica upućenih u pomoć opkoljenom neprijatelju. U toku dana doletelo je nekoliko poteza i bregea koji su bombardovali Krupanj, najviše svežnjevima ručnih bombi. Uveče je izvršen napad na zabarikadirane Nemce. Sada je s uspehom tukao i top «pito». On je ućutkao dva mitraljeska gnezda u zgradi bolnice. Ovaj top sačuvao je dečak Slavko Orlović iz Krupnja, zakopao ga 1941. i za vreme borbe za Krupanj o tome obavestio Vlada Zečevića. Ali borba nije prestajala. Nemci su se i dalje žilavo branili, sipajući vatru na sve strane. Zato je štab snaga koje su napale Krupanj odlučio da na bolnicu pošalje grupu bombaša, njih petnaestak, sa Dimitrijem Koljkovićićem. Kada je s brda ispaljena plava raketa, partizani su počeli da stišavaju vatru kako bi što manje ometali privlačenje bombaša bolnici. Bombaši su se, pod zaštitom pomrčine, puzeći, primicali ka bolničkoj mrtvačnici, koja je od ostalih zgrada bila udaljena oko sto metara. Iz nje je tukao neprijateljski mitraljez i zadavao muke napadači. Njegova je posluga brzo opazila bombaše, pa je osula paljbu. No jedan partizan je uspeo da kroz prozor mrtvačnice ubaci bombu i ućutka mitraljez. Tek sada su se bombaši mogli privući pod same prozore bolnice.

Ali Nemci se nisu predavali: na bombe partizana i sami su ogovarali bombama. Nastao je bombaški dvoboj koji je trajao skoro pola časa. U samu ponoć izvršen je snažan juriš jedinica na bolnicu, ali su Nemci i njega izdržali. Kada je borba počela da jenjava, već se bilo razdanilo.

I baš tada se dogodilo nešto što se nije očekivalo, mada se priželjkivalo. Partizani i četnici su u toku borbe, naročito za vreme zatišja, često pozivali Nemce na predaju. Grlati partizan Rade im je na nemačkom jeziku vikao sa brda, koliko ga grlo nosi, da polože oružje. Jednog trenutka oni koji su bili bliže bolnici i topionici mogli su primetili da se kod neprijatelja nešto događa. Čula se neka prepirka, psovke, pa i pištoljski pucnji. Šta se događalo, niko nije znao, ali se naslućivao da se Nemci međusobno obračunavali. Verovatno jedni pristaju da se predaju, a drugi odbijaju. U to se opet čuo prodorni glas Radov:

-Eno belog barjaka na bolnici!... Ne pucajte!... Nemci se predaju!...

Tog trenutka je nastalo nopisivo oduševljenje među partizanima i četnicima. Pojedinci su se toliko zaboravili da su od radosti čak i pucali.

Ali je radost bila kratkotrajna. Do predaje ipak nije došlo. Posle svega nekoliko minuta Nemci su skinuli beli barjak i nastavili da se grčevito brane. Kiša je smetala napadačima da pređu nabujale planinske potoke i rečice. Po danu se ionako nije moglo prići bolnici bez velikih gubitaka. A opet jurišati bilo je necelishodno. Zato je naređeno povlačenje kako bi se izbegli gubici i bolje pripremio napad iduće noći. Samo je deo snaga ostao da drži položaj oko opkoljenih zgrada.

Među rukovodioocima borbe za Krupanj bilo je i nekoliko članova Glavnog štaba NOPO za Srbije. Bio je tu i stari revolucionar Dragojlo Dudić, zemljoradnik iz Klinaca. On se borio u jedinici svog sina Miša, komandira čete, bivšeg poručnika. A zavreme zatišja između borbi tražio je bilo kakav kutak da zapiše koju pojedinost više u svoj dnevnik!

Za vreme predaha, u Krupnju su se sastali štabovi Valjevskog partizanskog odreda i vojno – četničkog odreda Vlada Zečevića i poručnika Martinovića. Zečeavić i Martinović su hvalili dobro držanje i disciplinu partizan u borbi. Na sastanku je odlučeno da se ova dva odreda ujedine. Zečević i Martinović su ušli u novi štab.

Sasvim se razdanilo i kiša je prestala da pada. S prvim zracima sunca nad Krupnjem pojavilo se devet štuka. Bacale su bombe na zgrade, na ulice, posvuda... Nadletale su varošicu devet puta. Trajalo je to, u prekidima više od dva časa. Valjecski odred je bio blizu, pa su piloti sačas mogli vratiti po tovar. Svi su puškomitraljesci otpočeli vatru na avione, a s njima su i mnogi strelci tukli plotunskom paljbom iz svojih pušaka.

Opkoljeni Nemci su nastojali da iskoriste gužvu i počeli su da se izvlače iz opkoljenih zgrada. Našao se i izdajnik – jedan seljak iz Banjevca. On im je uslužno pokazao kako da izbegnu partizanske zasede. Deo Nemaca je uspeo da se izvuče i pobegne prema Valjevu. Nemci su se svlačili, bacali sa sebe uniformu i, onako polugoli, bežali i krili se po selima. Seljaci su ih hvatali i dovodili borcima. Neobično je bilo gledati nadmene Nemce u zarobljeničkoj koloni, u kojoj su bile i dve žene: žena i kćerka upravnika topionice. One su pokušale da pobegnu zajedno s Nemcima. Nemački piloti su bombardvali čak i tu svoju, vlastitu kolonu. Dva zarobljenika su bila ranjena. Jedan od njih, dok je bežao u zaklon, nazivao je pilote razbojnicima...

Krupanj je 4. septembra bio slobodan.

To je do tada bio najteži poraz okupatora u Srbiji. Toga dana su 124 okupatorska vojnika, među kojima i 2 oficira i 5 podoficira, bacila oružje. A plen je, za ondašnje prilike, bio veoma bogat: 70 pušaka, 8 automata, 22 puškomitraljeza, 6 lakih i 1 teški bacač, velika količina municije, zatim 2 radio – stanice, 12 motornih vozila, čitava hirurška stanica, 2 magacina hrane, oko 200 pari odela itd. S pravom su se ljudi čudili čime su sve Nemci hranili svoju vojsku: u magacinima hrane nađene su velike količine praške šunke, danskog i holandskog sira, francuskog likera... Čitava Evropa je bila opljačkana, čitava Evropa je hranila nemačku čizmu – da je, eto, gazi dok je ova hrani!

Tek od zarobljenika su partizani saznali zbog čega su Nemci skinuli beli barjak. Baš u to vreme je nemački komandant Krupnja dobio iz Valjeva depešu u kojoj je stajalo da će opkoljeni garnizon brzo dobiti pomoć.

Posle oslobođenja Krupnja i stvaranja veće slobodne teritorije, u Stolicama je 26. septembra održano vojno savetovanje, kojim je rukovodio Tito. Stvoren je plan za širenje partizanskog rata i narodnog ustanka u Srbiji.

[Vihor]

NEMCI I ČETNICI U UŽICU – ZAJEDNO

Stalni sukobi s partizanima uznemirili su i zabrinuli nemačku komandu u Užicu, naručito posle neuspeha na Gradini, na Viroštaku, u Milićevcima, na Jelici iznad Čačka, naročito posle poraza na Gorobilju. Uz to su partizani razoružali mnogombrojne žandarmerijske stanice, srušili železnički i kolski most u Ovčaru, izvršili diverziju u tunelu kod Rasne. Sve to, uz neuspeli pokušaj da unište užičku partijsku organizaciju, nateralo je Nemce da počnu razmišljati o svom povlačenju iz grada. A u tome su se mogli osloniti jedino na užičke gazde i četnike.

Još ranije je oko Užica, naročito po Zlatiboru, vršljao četnički «vojvoda» Radomir Đekić, koji je nagovarao ljude da ne idu u partizane i da ne prihvataju borbu jer – «još nije vreme». On se 19. septembra sastao s Nemcima radi pregovora da mu se preda vlast u Užicu. Tada je bilo dogovoreno da četnici 21. septembra preuzmu vlast u gradu čim ga Nemci napuste. I sporazum je bio sproveden u delo. Pred zgradom vojnog okruga u blizini crkve postrojila se četnička jedinica kojoj su Nemci predali «vlast».

Olga Živković opisuje poslednje dane boravka Nemaca u Užicu:

«Posle borbe u Gorobilju, kada je bio teško ranjen komandir Ariljske čete Milosav Vujović, Svetovik Lazarević me je poslao u Užice hitnim poslom – da dovedem hirurga koji bi operisao ranjenog komandira. Išla sam dru Bračincu da mu, kako mi je rečeno, kažem kako ga Milenko Glišić iz Arilja moli da kako god zna dođe u Arilje i operiše njegovog sina Toša, koji se teško razboleo od čira u stomaku! Poruka je bila jasna i ja sam s jednim seljakom sela u čeze i odmah krenula u Užice. U Rasnoj nas srete Milinko Kušić s nekoliko partizana.

-Kuda? – upita Kušić.

-U Užice – kažem mu.

-Ne može – veli on.

-Moram izvršiti zadatak – kažem i ispričam kuda me je Lazarević uputio.

Onda Kušić napisa cedulju da je predam našim patrolama na koje uz put naiđemo.

-Ako sretneš Nemce, cedulju progutaj ili uništi, a ako naiđeš na naše patrole, daj im ovo i pustiće te u grad.

Nisam srela ni partizane ni Nemce. I kao da sem zaboravila na Kušićevu cedulju. Još u Krčaguvu se moglo primetiti da Nemci odlaze.Na pomoćnom aerodrumu sve se užurbalo. Poletao je i avion s ranjenicima, koje su Nemci transpotovali čak u Beograd. Oko kasarne u Krčagovu, oko fabrike i aerodruma, tek poneki Nemac. A u Užicu – četnici u šubarama i s redencima.

Hirurga sam našla. Najpre je pristao da ide u Arilje. Ali je kasnije to odbio.

Grad je io prazan. Na ulicam skoro nikoga. Onako tiho, od usta do usta, prenose se glasovi da se užička reakcija priprema da brani grad od partizana! Priča se da je pop Pašić sa svojom baterijom naTerazijama, gde he već postavio nekakve straže. O hoće, vele, da brane Užice od komunista! Čedo Zaharić takođe nešto priprema...».

Čim su došli u Užice, četnici su počeli da plačkaju sve što im je došlo do ruke. A ljudi kao da ih nisu primećivali. Nisu ih ni služili ni izlazili na ulce. Evo, iz tih dana, i zgode jednog bankarskog činovnika u Užicu,koji se o tome kasnije požalio Sretenu Žujoviću, tada komandantu Glavnog štaba NOPO za Srbiju.

...Odmah po dolasku u Užice četnički kapetan Đekić je požurio u banku i zatražio:

-Dajte mi milion! Smesta, majku vam vašu!... Ja se borim za narod!..
.
Službenici iz banke su se posvetovali i odlučili da mu daju novac, plašeći se da ih četnici na poubijaju. Ubrzo mu je jedan službenik doneo i pružio milion dinara u hiljadarkama, složenih u male pakete.

Đekiću se to učinilo malo, pa je ljutito dreknuo:

-To milion, majku vam lopvsku?! Meni hoćete da podvalite?!...

Službenik je začas ostao zbunjen, ali se odmah prisetio šta je posredi. Vratio se u kancelariju i s ostalim službenicima, što je brže mogao, u najsitnijem papirnatom novcu koji je banka imala, odbrojao ceo milion. Kada je Đekić video šta je sada dobio umesto malopređašnjeg svežnja hiljadarki, ozario se.

-Tako, lopovi, tako. To je milon. Ne treba ni brojati...

Dok je kapetan zadovoljno brbljao, njegovi četnici su trpali novac u džakov i tovarili ih jedni druhgima na leđa.

-Kupi, šta čekaš? – vikao je on na njih. – Hoćeš da dođu partizani?! Tovari!...

O dolasku četnika u Užice i njihovim pregovorima s felkomandantom, i sami su Nemci ostavili svoje tragove, svoja dokuenta. O tome opet piše major Kenig. On se žali na lošu saradnju s Felkomandaturom 816:

«Danas su došli na pregovore, po pozivu Felkomandanture, vođa četničke bande jake oko 200 ljudi, koja se nalazi u Čajetini. Pojavili su se na jednom kamionu na kojem je bilo ugađeno više mitraljeza; preostralo ljudstvo je stajalo na kamionu s puškama na gotovs. Ja sam takođe bio pozvan na pregovore i došao sam, s pukovnkom ađuntantom i prdonans – oficirom, posle četničkih vođa...»

I sam Štokhauzen, felkomandant u Užicu, priznaje da je pregovarao sa četnicima, te da su oni izjavili da im je cilj da iskoriste sve «destruktivne elemente i komuniste».

Svega tri dana trajalo je u Užicu četničko bezvlašće. U stvari, bilo je to samo četničko prisustvo u gradu. Trećeg dana četnici su, videći da ih niko ne ceni i pribojavajući se partizana, napustili Užice.

[Vihor]

ĆUPRIJA NA MORAVI
-Hej, Ostojiću-u-u! – viknu kurir čim se pomoli na kućnim vratima.- Tebe i Dovijanića zovu u štab. Odmah!

Dvojica partizana, Radenko Dovijanić Cule i Dragoljub Ostojić, pošto popraviše opasače, s puškama k nozi zamakoše kroz vrata oniske kućice. Posle pola sata vratiše se pognute glave.

Tako ti je to! – reče Ostojić. – Dovijaj se kako znaš, moj Dovijaniću! Ako nas ne izvuče tvoje dovitljivo prezime, ko će drugi! Čuo si šta kažu: ne zovu vas džabe Grbićima! Vele: dovitljivi smo ljudi. Lukavi – dozlaboga! Evo, alo ti se sviđa, dokaži Švabama pred nosom!

-Kaži šta je, Ostojiću! Ne obilazi! – napadoše ga ostali borci, koji se radoznalo prikupiše sa svih strana da čuju šta su to ova dvojica obesili noseve.

-Šta je? Šalju nas na svadbu pa nam se ne ide! Nemožemo da se pogodimo ko će se vratiti da i vas dovede – obrecnu se Ostojić. Za trenutak zastade, pa nastavi promenjenim glasom: Kažu da prevezemo dve velike bombe iz Ostojićan gaja kroz Čačak u Ovčar, da srušimo gvozdenu ćupriju.

-A-a-a! – zagrajaše gradovi.

-Nije to ni teško – reče omanji mladić s kapom natučenom na čelo.

-Ja, nije teško! A ako ti Švaba na Moravi u Ljubiću, kada bude pretresao kola, nađe bombe i prosvira tintaru, onda možeš niz Moravu, da tražiš Đaja – pašu...

Zaori se osmeh, a Ostojić i Dovijanić se odvojiše i ćuteći zamakoše putem prema šumi, gde su, pod nastrešnjicama bile bombe. Tamo zatekoše Sima Uroševića. Trebalo je da on otvori bombe u dođe do eksploziva.

Celo to popodne Urošević se nije smirio. Čas bi seo, pa opet ustao, otišao do prve kuće i brzo se vratio sa svrdlom. Ostojić i Dovijanić se preneraziše.

-Tako ćeš stradati, kukavče! Skuplaćemo ti koščice po šumi.

-Probaću pa šta bude! Daj da iskobeljamo jednu malo dalje!... Polako. Da je uspravimo. Sigurno je ovde košuljica najtanja – pipnu on levom rukom. – Bežite vas dvojica dok ste čitavi!

I Urošević namesti svrdlo, a ruke mu već počeše podrhtavati. Znoj ga obli kao da mu je bomba na leđima.

-Bežite kad govorim! Bolje da ova vatra raskomada jednoga nego trojicu!

-Okreći, okreći! – odvrati Ostojić mirno. – Nama je ionako glava u torbi. Eh, da je samo da se bijemo to bi, svakako, bilo lakše!

Urošević stade više bombe, okrete svrdlo nekoliko puta i izvuče ga – pa pipnu prstima zavrtanj kojim je bušio čelik.

-Uh-uh-uh!... Vatra!

I već ne gospodareći pokretima, strpa prste u usta da ih rashladi.

-Dajte vode! Ako svrdlo ovako vruće dođe do eksploziva, odosmo na onaj svet.

Ostojić odjuri i za nekoliko minuta se vrati noseći tepsiju. Kroz mali otvor izli vodu u već napravljenu rupu na bombi i poli svrdlo. Ponovivši to nekoliko puta, Urošević nastavi posao. Sad je bio oprezniji. Samo bi okrenuo jedanput, vaput pa bi sipao vodu pored svrdla. Ali ga ubrzo izdade strpljenje.

-Sipaj, Ostojiću, nije zejtin! Ima tamo na potoku kolko hoćeš!

Niko od njih trojice se ne seća koliko je puta Urošević počinjao i prestajao da buši bombu. A kada je unutar nešto krcnulo, Urošević je prebledeo i odmah počeo da odvrće svrdlo. Čim ga je izvadio, ukazala se sivkasta masa – eksploziv. Onda je bacio svrdlo i s olakšanjem odahnuo.

Kada je i druga bomba bila otvorena, materijal za Ostojića i Dovijanića bio je gotov. Urošević im se odužio. Ali sada je trebalo smisliti kako odvući bombe do klisure. Ko god se vraća iz Čačka donosi iste glasove – nemačka straža je stalno na mostu. I pretresa sve što uđe u Čačak. U štabu su im, međutim, rekli – jedini put vodi kroz Čačak. A u Čačak se mora preko mosta na Moravi. I jedino se može ići kolima. Jer bombe su teške. Za rušenje mosta u Ovčaru potrebne su makar dve. Da se ide preko sela, pa da se natovareni koji spuštaju niz litice Kablara – ni to ne može. Koji će konj poneti toliki teret! A niz Kablar ni koza ne može sići. I zaista,trebalo je odlučiti se – i pravo Čačak, pogletati se sa Švabom u oči, pa ko koga nadmudri.

Celog dana su razmišljali ali ništa smislili nisu. Čitave noći nisu spavali, ali opet ničeg pametnijeg da se dosete. Mnogo su govorili o tome da nekog čoveka stave u kola, tobože kao bolesnika, i da s njim pronesu bombe. Ali – kako će se ovolike bombe sakriti pored čoveka? Ako stažar razgrne po kolima, otkriće ih. Na kraju su se složili u jednom. – da pratilaca bude što manje. Samo njih dvojica. Drugo, da u kanate kola natrpaju tikava i zelene šaše, pa tek onda – između krupnih tikava - bombe. Boljeg izlaza, izgleda, nije ni bilo.

Dali su se na posao. Brzo su našli kola i volove. Začas su nakupili dosta tikava, doneli šaše. Za svaki slučaj, skinuli su registarski broj s kola. Izrađene su im lažne legitimacije. Sve je bilo brzo pripremljeno. Bombe su zatrpane tikvama i šašom. Poraniće dobro – tako da stignu u Ljubić čim svane,, kako bi izgledali umorni i neispavani.

I u rano jutro, pre zore, iz Baluge su krenuli neobični putnici. Na nogama su imali iznošene opanke s dugim kljunovima, nosili su pantalone od letnjeg sukna sa širokim ispustima, košulje od debelog lanenog platna, šajkače kakve se nose u ovom kraju. Sve je bilo obično, svakidašnje. Tako su se odevali svi seljaci u okolini. Ali su ovi putnici imali i po dve bombe u lažnim džepovima i male pištolje skrivene u naborima zasukanih rukava debelih košulja. Jednom rečju: na njima je sve izgedalo bezazleno, ništa sumnjivo ni za najbudnije oko. A ako ih budu pitali kuda idu, dogovorili su se da kažu kako su bili na imanju u Ljubiću i sada se vraćaju kući, u Jelen Do, iza Ovčara.

Osvanuli su u Konjevićima. To su sreli dvojicu ljudi koji su išli iz Čačka. Pripitivali su ih ponešto.

-Ima li Švaba na ćupriji? Pretresaju li?

-Ima, ima stražara. Juče su sve živo gledali. Otvarali su i kante s mlekom. Preturali kruške i paradajz koje su ljudi u korpama nosili na pijac. Jednu ženu su naterali sa skine džemper i suknju. Bila debeljušna, pa im se učinila sumnjivom....

Prerušeni partizani nastavili su put. Ostojić je vodio volove, a Dovijanić je išao pored kola.

-Bogami, svašta će biti! Ako Švaba počne preturati po tikvama, odoše naše bombe. Pa i on, i mi s njim... Samo mi, ipak, da dobro smislimo šta ćemo – procedi Ostojić vrteći glavom.

-Izgleda, biće gusto. Ali rano je da se plašimo. Ako nađu bombe, onoga što pretresa ti uzmi na cev. Ako bude još neko, njega ću ja imati na oku.

Ostojić je ćutao. Kola su kloparala. Pred ložionicomu Ljubiću sreli su konjanika uz gornjih krajeva. Poznali su ga po odelu.

-Zdravo, prijatelju! Pretresa li Švaba na Moravi?

-Jok, brate, nije me zaustavljao.

I opet su samo kola tandrkala. Putnici su ćutali. Prešli su tako iprugu i stigli u Ljubić. Tamo su jednom čoveku pred kućom postavili isto pitanje.

-U Čačak ne može preći ni dete a da ga dobro ne propipaju...

«Eno, sad budi pametan», mislio je Dovijanić. «Jedan kaže ovo, drugi ono. Šta je istina? Rat je danas, pa ljudi svakoj priči dodaju nešto svoje. I što se dalje prepričava, sve se više laže...»

Pred partizanima se ukazao gvozdeni most. Most kao svaki most, pa šta!?... Ostojić je nemarno išao pred volovima, Dovijanić često zevao. Ali pred mostom je stajao nemački stražar s bajonetom na pušci i šlemom na glavi. (Pa zar su malo Švaba, i ovakvih, do tada videli!) Prolazili su pokraj njega kao da ne postoji.

-Ustavi! – povika Švaba čistim srpskim jezikom i pruži tuku prema kolima.

Putnici se presekoše jer – pred njima su sad stajala dvojica sa šlemom. (Odakle je ispao ovaj drugi!?)

-Kuda? Šta je u kolima? – pitao je Švaba i odmah počeo prevrtati po kukuruzovini.

-Tikve. Tikve gonimo kući,u Jelen Do – govorio je Ostojić nemarno i zevao. – Nisam oka noćas sklopio. Celu noć mi zub ne da mira.

-Tikve veliš? A šta će ti tolika kukurozovina? Šta si sakrio među tikvama? Da nema koja puška ili bomba?...

-Treba mi šaša da hranim volove. Dok ja stignem do kuće... iha-a-a! Treba im dva – triput dati sa jedu. Ceo dan valja provesti – raspriča se Dovijanić – Ih, što me zub boli! – zajauka, pa kad Švaba poče pomerati tikve, nasloni se na kanate i desnom rukom napipa pištolj u rukavu leve, spremean da ga odmah izvadi.

I Ostojić je već napipao pištolj u naboru zasukanog rukava, ne skidajući sve vreme oka sa stražara koji je pratio pretres i ćutao.

Pošto dobro ispretura kukuruzovinu i pomeri nekoliko tikava tražeći u jednom uglu imali šta na dnu kante, Švaba siđe s kola i reče:

-Može!Prolazi!

Seljaci viknuše na volove i prođoše preko mosta. Kada malo poodmakaše, Dovijanić pristižeOstojića i razvlačeći usta reče:

-Ostaše tintare cele, ha?... Ovo je bilo opasnije nego srušiti most. Za Ovčar – više ne brini!

-Dobro se dovijaš, moj Dovijaniću. Kako si se samo kreveljio i zevao na sav glas!Pa još te i zub boli! To nam nije bilo u planu...

Pred mrak su već stigli u Ovčar, na ugovoreno mesto. Da ne bi skrenuli pažnju na sebe, Ostojić i Dovijanjić su sami napravili kvar na kolima. Počeli su lupati oko zadnjih točkova. Pustili su volove iz jarma, stavili kukuruzovinu pred njih, a onda skinuli i levi točak. Kada je naišla grupa prolaznika, Ostojić se toliko razljutio da je, lupkajući čekićem, izređao imena nekoliko svetaca i skinuo šinu sa točka.

U prvi sumrak je iz obližnjeg šumarka izašla grupa partizana. Zajednički su preneli bombe preko Morave i postavili ih pod glavne nosače mosta. Onda su spojili jednake delove štapina s eksplozivom i bombama, upalili ih i brzo se uklopili u najbliže jaruge.

Tek što su polegli, prolomila se eksplozija. Zatresla se dolina. Odjeknule su padine Ovčara i Kablara, a Morava prigrlila ostatke gvozdene ćuprije. Bilo je to 27. jula 1941.