Slobodna Jugoslavija

[milan cvijanovic]

Вуковар – Већ на први поглед било је јасно да „Мустанг” није обичан вуковарски кафић. Тај утисак појачавало је и постоље с тенком и биста погинулог хрватског официра, преко пута улаза у „Мустанг”. Неповерљива лица окорелих ветерана домовинског рата одевених у црне мајице, чије је ово омиљено место окупљања и испијања поподневног пива, још више су се издужила када смо изашли из аутомобила београдских таблица и кренули право ка њима. Да их питамо шта мисле о најављеној посети председника Тадића Вуковару.

Ђуро Мујић провео је у сабирним центрима девет месеци, прошао Стајићево, Ниш, Сремску Митровицу. „Тадић и јесте и није добродошао. Не мрзим никога, али не могу да заборавим”, поручује Ђуро. Игор Смолчић није био заробљен, али његов отац јесте. „Мислим да је Тадић прекасно одлучио да дође. Шта је досад чекао”, пита Смолчић. У тренутку када смо хрватске ветеране убедили да се сликају испред тенка, испред „Мустанга” нагло се зауставља аутомобил. У кафић улази онижи, проседи човек који леденим гласом наређује Ђури и Игору да прекину разговор с нама. Командант. Покушаји да га омекшамо нису успели, а наши саговорници вратили су се криглама са „ожујским”, показујући да је конверзацији крај и да више нисмо пожељни.

„Овде сваки Србин има свог Хрвата и обрнуто. Али, друже се само када су сами. Чим су у већим групама, не мешају се”, објашњава заменик градоначелника, млади правник Дејан Дракулић, који је и шеф вуковарског огранка Самосталне демократске српске странке (СДСС), додајући да последњих година скоро да и нема инцидената, сем када се клинци покошкају у школама.

Један од вуковарских камена спотицања је Овчара, пољопривредно добро на уласку у град из правца Србије. Данас, као и пре рата, овде мирно пасу краве. У пустом спомен-дому затичемо само Игора и Винка, представнике хрватског Друштва логораша, који брину о меморијалу. „У овај хангар доведени су људи из вуковарске болнице. У ноћи између 20. и 21. новембра 1991, они су тракторским приколицама превезени два километра ниже, где су поубијани и бачени у јаму. У масовној гробници пронађено је 200 тела, а за 61 се још трага. Најмлађој жртви било је 16, најстаријој 72 године. Међу њима и три жене, једна од њих била је трудница у шестом месецу”, тихим гласом приповеда Игор. А затим наставља знатно оштријим тоном: „Може помирење са Србијом, може и ваш председник да дође у Вуковар, али нека најпре исплати одштету! Прво плати, па онда дођи”.

Заједничка гробница у Овчари налази се усред кукурузишта. Лагано прилазимо док подневно сунце немилосрдно пржи и затичемо усамљеног човека у црној мајици с натписом „Удруга хрватских ратних ветерана”. Замишљен, пуши, седи на клупи и чита књигу. На корицама је војник ЈНА коме се са зуба слива крв, аутора Петра Јањића Тромблона. То је Зденко Панчић, припадник хрватских снага у Вуковару, 30 одсто ратни инвалид. Одлучним покретом забрањује да прелистамо његову књигу. Ипак, прича како је учествовао у пробоју 17. новембра 1991, са 300 сабораца, када је и рањен:

– Пролазили смо између тенкова. Тукли су нас из „пама”, бежали смо преко њива. Нисмо никога нападали, бранили смо свој дом. Тадић није добродошао овде зато што није испоручио Горана Хаџића. Велики је отпор бранитеља. Блокираћемо путеве ако Тадић буде долазио. Добро сте разумели, нећемо дати овамо да дође! Све ће бити блокирано.

Идеје о блокади путева, како Тадић не би могао да дође у Вуковар, овде шире удружења ветерана и Хрватска странка права, на чијем је челу Даниел Срб. С тим циљем основана је и група на Фејсбуку, под називом „Не желим се мирит са Србијом – не желим Тадића у Вуковару”, где се међу бројним порукама издвајају и оне како се „сваки дан боримо с њима и ћирилицом, а сада нам и њега доводе”. И све зачињено ружним речима и увредама.

– Верујем у своје Вуковарце и мислим да нису могуће никакве блокаде путева у случају Тадићевог доласка – каже градоначелник Вуковара Жељко Сабо (СДП). – Разговарао сам о томе и с председником Удруге заточених и несталих особа Иваном Пшеницом и сви председници бранитељских удруга изјаснили су се у прилог сусрета Јосиповића и Тадића у Вуковару. Зато не треба дизати тензије поводом тога, охрабривати на било који начин једног или два појединца који су давали изјаве о блокади путева – сматра Сабо.

Добро је да се састану, само не 18. новембра, када се обележава пад Вуковара, напомиње градоначелник:

– То је Дан сећања, када колона од 15.000-20.000 људи ћутке иде до меморијалног гробља, на челу с највишим државним функционерима. Ако би Тадић тог дана дошао, цео догађај би добио другачију конотацију.

И на вуковарској пијаци такође смо зачули подељена мишљења. Српкиња Петра каже: „Дочекаћемо га као најмилијег. Тадић је и наш председник”. Нада Французевић, из Шаренграда код Илока, продаје јегуље, сомове, штуке, шаране и бабушке: „Многи прелазе у Србију, као некад. Али, не могу да кажем да је Тадић добродошао. Мислим да најпре мора нешто да учини за ове људе, па онда да дође”. Хрват Влатко Марић није напуштао Вуковар током ратних дана и о Тадићевој посети мисли све најбоље. „Удруге могу да вриште колико хоће, али неће моћи да спрече посету”, каже Марић.

Осим Овчаре, у Вуковару постоји и Шајкача. То је гробље српских цивила који су настрадали у нападима хрватских снага 1991. године. После мирне реинтеграције 1995, када је ово подручје дипломатским путем прешло под јурисдикцију Загреба, нове власти сматрале су провокативним да врхови надгробних споменика на Шајкачи буду у облику традиционалне српске капе. И захтевали су да се та провокација одсече, што су Срби морали сами да учине. Овај случај најбоље одсликава данашњи положај око 13.000 припадника српске националне мањине у Вуковару.

У граду не постоји практично ниједан натпис на ћирилици, иако Срби чине званично 32,9 одсто становништва. Да их је 33 одсто, према члану 61 градског Статута, имали би право на двојезичност. Међутим, према списку бирача из 2009, показало се да је Срба скоро 38 одсто у Вуковару, па зато са нестрпљењем чекају попис становништва наредне године.

– Ни на вратима своје канцеларије не смем да напишем име ћирилицом – објашњава заменик градоначелника Дракулић. – Када сам то покушао да урадим, подигао се ХСП и почели су да потписују петицију против ћирилице. Још увек нису регистроване српске школе, стално се одлука обара на трговинском суду. Прави се разлика и приликом запошљавања, најбитније је име и презиме, а неки отворено кажу да не примају Србе – додаје Дракулић.

У његовој канцеларији на зиду је залепљен априлски чланак из једних хрватских новина, под насловом „Устрајни чувари хрватске ријечи”, у коме се описује каква национална права имају Хрвати у Србији, конкретно у школама. „Залепио сам то да сви који уђу виде каква права уживају мањине у Србији и да их упореде са онима која ми овде имамо. Италијани, Чеси, Мађари, сви имају своје школе у Хрватској, али не и Срби, који су најбројнији”, истиче Дракулић.

Градоначелник Сабо уверава да „нема кочнице када су у питању српска права”. „Оснивачко право имамо само за вртиће. Основне и средње школе и факултети су у надлежности министарства, односно пренесени су на жупанијски ниво. Многи кажу да је хрватски закон квалитетан, даје много већа права мањинама него у другим државама”, уверава Сабо.

Председник СДСС-а Војислав Станимировић, чија странка има потпредседника владе, три посланика, петнаестак председника општина и већи број високих државних функционера, сматра да би Тадић у Вуковару требало да посети институције српске заједнице, Овчару, али и српска стратишта.

– Мислим да не треба да дође 18. новембра у Вуковар, већ да би примеренији био 12. новембар, на 15-годишњицу потписивања Ердутског споразума, када је почела мирна реинтеграција – поручује лидер Срба у Хрватској.